Evropska industrija se nalazi pod pritiskom da istovremeno ubrza energetsku tranziciju i obezbedi konkurentnost, dok zakonodavni paketi za „zeleni rast” nailaze na političke i ideološke sporove. U fokusu su mere koje treba da podignu standarde u zgradarstvu i očuvanju prirode, ali su se rasprave oko njihovog obima i primene pokazale kao dugotrajan proces. Ovakva dinamika utiče na tempo usvajanja i implementacije šireg industrijskog programa.
U tom kontekstu, pažnja se preusmerava na budućnost evropske industrije kroz Net Zero Industry Act (NZIA), koji je trenutno pod povećanim nadzorom. Predviđeno je jačanje kapaciteta za obnovljivu energiju i skladištenje, kao i podsticanje ulaganja i obuke radne snage. Zakon takođe identifikuje projekte od prioritetnog značaja za razvoj neto-nulte industrijske osnove u EU.
Međutim, NZIA se suočava sa kritikama sličnim onima koje su pratile ranije usvojeni Critical Raw Materials Act (CRMA). Ključna zamerka odnosi se na nedostatak sveobuhvatnog planiranja koje bi moglo da obezbedi operativni put ka klimatskoj neutralnosti, umesto da se fokus zadrži na pojedinačnim instrumentima. Za industrijske aktere to znači da regulatorni signali nisu nužno povezani u jedinstven plan implementacije.
Paralelno, oba akta propuštaju da u industrijsko planiranje sistemski uključe principe kružne ekonomije. U isto vreme, Circular Economy Action Plan predviđa udvostručenje količine recikliranih materijala do 2030. godine, ali tempo napretka je ocenjen kao spor, uz naznake nazadovanja u poslednjim godinama. Ovaj jaz između ciljeva i realizacije postaje relevantan kada se razmatra dostupnost sirovina i upravljanje otpadom u industrijskim lancima.
Posebno pitanje predstavlja postavljanje reciklažnih ciljeva na nivou od 15%, kako je navedeno u CRMA. Takav prag se dovodi u vezu sa neusaglašenošću sa klimatskim ciljevima, jer ograničava obim ponovne upotrebe materijala u odnosu na očekivane emisijske ishode. Posledice slabijeg napretka nisu samo klimatske prirode, već uključuju rizike po zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Operativni primeri pokazuju kako propusti u zaštiti životne sredine mogu nastati kada su dozvoljavanje i regulativa nedovoljno strogi ili neadekvatno primenjeni. Incident sa curenjem otpada iz bazena za otpad gipsa na rudniku Talvivaara nikla u Finskoj ističe posledice slabosti u upravljanju otpadnim tokovima. Iako je reč o konkretnom slučaju van Srbije, regulatorne lekcije su relevantne za region gde se slični industrijski procesi oslanjaju na upravljanje nusproizvodima.
Kada je reč o energetskom delu tranzicije, prelazak industrije na potpuno dekarbonizovane izvore energije premašuje trenutni zamah, što je ocenio European Climate Neutrality Observatory (ECNO). Prema toj proceni, proces se „zaustavio” na nivou koji ne prati očekivanja iz politika neto-nulte ekonomije. To dodatno komplikuje planiranje proizvodnje i investicija u sektorima koji troše velike količine energije.
Dodatni pritisak dolazi iz lobističkih nastojanja koja guraju rešenja poput biogoriva, „plavog” vodonika i CCS (carbon capture and storage). U okviru evropske debate ova alternativa se koristi kao argument za ublažavanje tranzicije, ali se istovremeno navodi da skreće pažnju sa efikasnijih strategija. Za donosioce odluka to znači da regulatorni fokus može biti fragmentisan između različitih tehnoloških pravaca.
Politički otpor ambicioznijim merama klimatske politike dodatno je povezan sa interesima industrije, što se reflektuje kroz zahteve za deregulacijom i politike koje bi bile „industrijski prijateljske”. U takvom okruženju prioriteti kratkoročne ekonomske koristi mogu potisnuti zahtev da se adresiraju gubitak biodiverziteta i emisije povezane sa energetskim intenzitetom industrije. Time se produžava period neizvesnosti oko toga kako će se postići usklađenost između klimatskih i proizvodnih ciljeva.
U raspravi o posledicama odlaganja referencira se stav stručnjaka poput Todd D. Sterna, bivšeg američkog specijalnog izaslanika za klimatska pitanja. Njegovo naglašavanje ozbiljnosti scenarija inakcije koristi se kao argument da posledice neostvarenih ciljeva mogu biti velike po više domena politike. Takav okvir pojačava potrebu da regulatorni instrumenti budu međusobno usklađeni, posebno kada se radi o industriji koja zavisi od stabilnog snabdevanja energijom i sirovinama.
Kako sudbina Green Deala ostaje otvorena, zakonodavni pravci poput NZIA i CRMA ostaju ključni za oblikovanje industrijskih kapaciteta u EU. Istovremeno, pitanje kružnosti materijala, realnog napretka reciklaže i tempa dekarbonizacije ostaje centralno za procenu efekata ovih mera na operativnom nivou. Evropski regulatorni okvir tako ulazi u fazu gde će precizna veza između ciljeva, planiranja i implementacije biti presudna za merljiv učinak.
