Evropska energetska i klimatska agenda sve više zavisi od materijala koji se smatraju kritičnim sirovinama, jer tehnologije za čistu energiju imaju specifične ulazne komponente. U prethodnim decenijama fokus međunarodnih rasprava bio je dominantno na nafti, gasu i infrastrukturi poput gasovoda, dok se sada pažnja preusmerava na obezbeđivanje sirovina u dovoljnim količinama i na vreme. Ovaj pomak postaje operativno relevantan za lance snabdevanja, posebno kada se proizvodnja oslanja na ograničen broj zemalja. Koncentracija izvora povećava rizik prekida, kašnjenja i cenovne volatilnosti za industrije koje uvode tehnologije niskougljeničnog intenziteta.
Potražnja za kritičnim sirovinama predviđa se da će rasti u narednim godinama i u okviru EU i globalno, što pojačava konkurenciju među sektorima i državama. Istovremeno, EU povećava sopstvene zahteve, pa spremnost postaje ključna za usklađivanje nabavke sa planovima energetske tranzicije. U praksi, to znači da regulatorni okvir utiče na brzinu razvoja domaćih resursa, diverzifikaciju izvora i otpornost lanaca snabdevanja. Poseban značaj ima i cirkularnost, jer reciklirani materijali mogu smanjiti zavisnost od primarne proizvodnje.
23. maja stupa na snagu Uredba o kritičnim sirovinama EU (Critical Raw Materials Act), kao centralni korak ka uspostavljanju regulatornih pravila za domaći razvoj resursa i jačanje otpornosti lanaca snabdevanja. Akt je zamišljen tako da podrži diverzifikaciju nabavki i unapredi otpornost kroz elemente koji se odnose na kruženje materijala u okviru EU. Ujedno, propisuje standarde socijalne i ekološke zaštite na najvišem nivou. Brzo stupanje akta naglašava vremenski pritisak koji industrija oseća zbog planiranog rasta potražnje.
Jedan od ključnih elemenata akta su ciljevi za godišnju potrošnju sirovina u EU: 10% treba da bude iz domaćih izvora, 40% da se odnosi na preradu unutar bloka, a 25% da dolazi iz recikliranih materijala. Akt uvodi i ograničenja u pogledu udela minerala koji mogu biti nabavljeni iz jedne ne-EU zemlje, čime se nastoji smanjiti zavisnost od pojedinačnih spoljašnjih izvora. Takve odredbe su posebno važne za industrije koje koriste stalne magnete, komponente za fotonaponske sisteme ili specifične katalizatore u procesima povezanim sa vodonikom. Time regulatorni zahtevi direktno utiču na način planiranja nabavki i strukturu ugovora u lancima snabdevanja.
Istraživanje Joint Research Center (JRC) EU ukazuje na to da EU u više kritičnih kategorija zavisi od jednog izvora, prvenstveno Kine. Ova koncentracija je posebno izražena kod materijala potrebnih za strateške tehnologije čiste energije. Prema projekcijama JRC-a, potražnja za retkim zemljama trebalo bi da poraste pet puta do 2030. godine. Takav skok potražnje stavlja dodatni teret na kapacitete prerade i obezbeđivanje stabilnih tokova sirovina.
U sektoru vetroturbina EU ima vodeću poziciju u proizvodnji opreme, ali lanac vrednosti nije jednako uravnotežen po ulaznim materijalima. Evropska industrija u velikoj meri zavisi od Kine za trajne magnete i elemente retkih zemalja koji su potrebni za te sisteme. Slična asimetrija vidi se i u solarnoj fotonaponskoj industriji: Kina dominira lancem snabdevanja kristalnog silicijumskog PV-a, uključujući ćelije i module. Kako se solarni kapaciteti šire radi ispunjavanja energetskih ciljeva EU, zavisnost od specifičnih dobavljača postaje faktor rizika u planiranju isporuka.
Materijali su takođe ključni za elektrolizatore vodonika, koji su povezani sa ciljem energetske nezavisnosti od Rusije kroz diversifikaciju energetskih izvora. Globalni nedostaci naročito pogađaju pojedine materijale kao što je iridijum, što može ograničiti tempo implementacije tehnologija koje koriste vodonik kao nosilac energije. U takvim slučajevima regulatorna politika koja podstiče obezbeđenje alternativnih izvora ili povećanje dostupnosti kroz preradu i reciklažu dobija operativnu težinu. Prognoze o koncentraciji snabdevanja dodatno naglašavaju potrebu da se rizici sagledaju kroz ceo lanac vrednosti.
Predviđanja o rastu potražnje odnose se ne samo na EU već i na globalno tržište kritičnih sirovina, što menja dinamiku konkurencije između regiona i sektora. U tom kontekstu razmatraju se mere koje države uvode kako bi odgovorile na povećanu tražnju i koncentraciju ponude. Posebno se ističu očekivanja da će potražnja za litijumom i grafitom značajno porasti usled razvoja baterija i sektora obnovljivih izvora energije. Rast ovih kategorija direktno je povezan sa širenjem kapaciteta skladištenja energije i elektrifikacije.
Udeo EU u globalnoj proizvodnji kritičnih sirovina ne prelazi 7%, uprkos tome što je EU globalno lider u određenim tehnološkim segmentima. To znači da tehnološka prednost ne uklanja automatski zavisnost od uvoza ključnih materijala potrebnih za proizvodnju opreme. Akt o kritičnim sirovinama zato se oslanja na kombinaciju ciljeva za domaće izvore, preradu unutar bloka i reciklirane količine, uz ograničenja koncentracije nabavki iz jedne zemlje van EU. Na taj način regulatorni okvir pokušava da adresira jaz između tehnoloških ambicija i realne strukture snabdevanja.
Kako akt stupa na snagu 23. maja, kompanije duž lanca vrednosti suočavaju se sa potrebom usklađivanja planova nabavke sa novim ciljevima potrošnje, prerade i reciklaže unutar EU. Projekcije JRC-a o višestrukom rastu potražnje do 2030. godine dodatno pojačavaju fokus na dostupnost retkih zemalja i drugih kritičnih kategorija koje su vezane za čistu energiju. Istovremeno, primeri vetroturbina, solarnih modula i elektrolizatora pokazuju kako koncentracija dobavljača može uticati na tempo implementacije tehnologija širom regiona. U takvom okruženju regulatorna pravila postaju relevantna poluga kojom se oblikuje otpornost lanaca snabdevanja kritičnim materijalima.
