Sa svojim terenom za golf i nagrađivanim muzejom smeštenim u bivšem nuklearnom bunkeru, mirno turističko središte Highland Gairloch izgledalo bi kao neobičan epicentar za napore Britanije da nabavi sirove minerale koji su joj potrebni za prelazak na budućnost zelene energije.
Ali taj izgled je održan prošle nedelje kada je Galantas, kanadska rudarska kompanija koja već upravlja rudnikom zlata u Severnoj Irskoj, objavila rezultate probnog bušenja sprovedenog poslednjih nedelja u brdima oko Gairlocha.
Firma, koja je u januaru platila oko 347.000 funti za sticanje prava na rudarenje i istraživanje za deo od 217 kvadratnih kilometara Wester Rossa poznat kao projekat Gairloch, saopštila je da je pronašla količine kobalta i vanadijuma, dva metala navedena na vladinoj listi „kritičnih minerala“ potrebnih za proizvodnju tehnologija za skladištenje električnih vozila na vetar turbin.
Mario Stifano, izvršni direktor Galantasa, proglasio je otkrića koja su takođe uključivala nalazišta zlata, srebra, bakra, titanijuma i cinka, „fantastičnim rezultatom“, dodajući: „Otkriće novih kritičnih materijala je veliki razvoj projekta.“ Kompanija je saopštila da će ovog leta sprovesti dalje istraživanje pre nego što odluči kako dalje.
Najava se poklapa sa ključnim momentom u pokušajima Britanije da održi korak u žestokoj globalnoj trci da obezbedi sirove minerale, infrastrukturu i lance snabdevanja koji će održati ekonomiju sa niskim sadržajem ugljenika i omogućiti Velikoj Britaniji da se suprotstavi kineskoj dominaciji u oblasti koja se smatra tačkom uporišta u geo-politici 21. veka.
I pitanju je ekološka „zlatna groznica“ koja se u Velikoj Britaniji proteže od metala bogatog okruženja Geirloha do kopova gline i bivših rudnika kalaja Cornwall-a, do nekadašnje fabrike municije Royal Ordnance u Somersetu za koju je ove nedelje objavljeno da će ugostiti novu „gigafabriku“ Tata Group-e vredne 4 milijarde funti koja je druga po veličini u Evropi.
Količina sirovina potrebnih za pokretanje britanske zelene ekonomije je zastrašujuća. Prema Faradeyevom institutu, nezavisnom telu u Velikoj Britaniji za istraživanje tehnologije baterija, do 2040. godine Britaniji će biti potrebno 175.000 tona godišnje nikla, oko 130.000 tona rafinisanog litijuma i 25.000 tona kobalta. Širom planete, procenjuje se da će u narednim decenijama biti potrebno nabaviti sirovine u vrednosti od oko 4,6 biliona funti da bi se pokrenuo prelazak na čistiju energiju, a Kina trenutno prerađuje između polovine i skoro svih ključnih minerala, uključujući litijum, kobalt i mangan.
Sat otkucava. Najava gigafabrike Tate, vlasnika Land Rovera, koja će obezbediti oko 40 odsto kapaciteta za proizvodnju baterija potrebnih Velikoj Britaniji do 2030. godine, u velikoj meri je vratila UK na pravi put da ispuni svoje ciljeve za kraj decenije. Ali Faraday Institution procenjuje da će zemlji biti potrebno najmanje deset gigafabrika do 2040. godine (trenutno ima samo jedan mali objekat, a još dva su na putu) i da ulazi u ključni period u kojem će planovi i investicije za nove fabrike, morati da se potpisuju brzim tempom kako bi Britanija izbegla nepovratno gubljenje pozicije u EU od Amerike, Kine i Kine.
Stephen Gifford, glavni ekonomista Faradeyevog instituta, rekao je: „To je period stvaranja ili pauze. Moramo da vidimo ulaganja u još dve ili tri lokacije gigafabrika u naredne dve ili tri godine. Tata investicije su veoma dobrodošle, ali nemamo prostora da budemo samozadovoljni.
„Kina je veoma dominantna u smislu prerade kritičnih minerala i mi moramo da razvijemo sopstveni lanac snabdevanja. Razumno je imati raznovrsnu ponudu. Veliki deo materijala koji nam je potreban dolaziće iz mesta kao što su Južna Amerika i Australija. Ali postoji i jak argument za UK da proizvodi ili iskopa neke od ovih materijala.
Procenjuje se da bi novonastala industrija litijuma u Cornwall-u mogla da zadovolji oko četvrtinu buduće potražnje u Velikoj Britaniji od tekućih projekata za ekstrakciju metala, ključne komponente u baterijama električnih vozila, metodama u rasponu od uklanjanja iz vode koja se pumpa ispod zemlje radi proizvodnje geotermalne energije do vađenja iz kineske gline. Preko granice u Devonu, u toku su napori da se ponovo pokrene proizvodnja kalaja i volframa u rudniku blizu Plimuta.
Studija koju je ranije ove godine sproveo Britanski geološki zavod (BGS) istakla je osam oblasti Velike Britanije, od Severne Irske i Velsa do Wester Rosa i Cornwall-a, koje imaju pravu geologiju da daju 17 od 18 metala i minerala koji su identifikovani kao kritični za ekonomsku stabilnost. Među otkrivenim metalima nalazili su se tragovi galijuma i germanijuma, dva minerala „retke zemlje” od vitalnog značaja za proizvodnju mikročipova koji su prošlog meseca postali predmet izvozne kontrole iz Kine, proizvođača 60 odsto globalnih zaliha.
Analiza BGS-a je usledila nakon što je Vlada prošle godine objavila kritičnu strategiju za minerale koja je posvećena maksimalnom povećanju domaće proizvodnje i obnovi veština u rudarstvu.
Problem je u tome što neki u industriji minerala smatraju da napredak u Britaniji ne prati korak sa konkurentima. Nemačka je prošlog meseca objavila da je izdvojila milijardu evra (900 miliona funti) za podršku eksploataciji kritičnih minerala, dok Amerika obezbeđuje subvencije od skoro 400 milijardi dolara (310 milijardi funti) preko Zakona o smanjenju inflacije (IRA) Bajdenove administracije za unapređenje čistih tehnologija.
Međunarodno poznata rudarska škola Camborne, koja je deo Univerziteta u Ekseteru, pauzirala je nove prijeme na svoj dodiplomski kurs rudarskog inženjerstva na dve godine nakon pada potražnje za mestima, iako se od septembra ove godine nude nove diplome za šegrtovanje i vanredne diplome.
Sally Norcross-Webb, osnivač i izvršni direktor kompanije Cornish Tin, jedne od tri kompanije koje planiraju da izvlače litijum ili kalaj iz stena na jugozapadu, rekla je da napredak kao što je gigafabrika Tata treba pozdraviti, ali ministri još uvek nisu iskoristili priliku da obezbede domaće zalihe ovih vitalnih materijala. Rekla je: „Ovde postoji još veća prilika da se izgradi snažan lanac snabdevanja, ako Vlada ima dovoljno predviđanja da pomogne da se to ostvari. Trenutno ne postoji komercijalna proizvodnja kritičnih minerala kalaja ili litijuma u Velikoj Britaniji, sve je uvezeno. Kina dominira globalnom proizvodnjom minerala i poseduje značajne udele u rudarskim kompanijama širom sveta, na primer u Australiji. Ako se 100% oslanjamo na uvozne kritične minerale, kao što radimo sada, onda će britanski lanci snabdevanja postati sve krhkiji.“
Još jedna visoka ličnost u jednoj od novih rudarskih kompanija u Cornwall-u dodala je: „IRA je zapalila vatru u vezi sa ovim pitanjem. Svi naši rivali žestoko ulažu u sigurnost snabdevanja, ali ja ovde ne otkrivam isti nivo hitnosti. Ma koliko najava Tata bila sjajna, potrebna nam je pokretna traka gigafabrika. Potrebna nam je održiva eksploatacija i potrebni su nam diplomci da to urade. Dosadašnji pristup je bio previše delimičan.”
Ministarstvo za poslovanje i trgovinu saopštilo je da preduzima mere da „osigura otpornost kritičnih lanaca snabdevanja mineralima“, uključujući formiranje ranije ove godine novog nezavisnog tela za istraživanje ranjivosti i mogućnosti za britansku industriju u nabavci sirovina. Britanija je takođe potpisala sporazume sa Južnom Afrikom, Kanadom, Kazahstanom, Australijom i Saudijskom Arabijom kako bi obezbedila snabdevanje mineralima.
Stručnjaci tvrde da čak i ako se rudarenje nastavi u udaljenim krajevima Velike Britanije od Gairlorc-a do Omagh-a, britanska industrija kritičnih minerala rizikuje da se sve dobijene sirovine jednostavno otpremaju u inostranstvo bez poboljšanog sektora za preradu sposobnog da preradi rude u upotrebljive materijale.
U Hambersajdu, pionirska fabrika vredna 145 miliona funti koja je sposobna da preradi sirovine potrebne za magnete retkih zemalja, koje se koriste u tehnologiji kao što su turbine na vetar i električna vozila, trebalo je da počne proizvodnju do kraja ove godine. Taj datum je sada pao na 2025. godinu, iako je njen vlasnik, Pensana, u aprilu objavio da su obezbedili dugoročni ugovor o prodaji 25 odsto proizvodnje Japanu.
U isto vreme, neki sugerišu da se Britanija suočava sa „moralnom” odgovornošću da učini sve što je u njenoj moći kako bi podelila fizički teret vađenja minerala, čak i ako to rizikuje konsternaciju među zajednicama koje žive pored nove generacije britanskih rudnika.
Profesor Gawen Jenkin, rodom iz Korniša koji je na čelu Centra za održivo vađenje resursa Univerziteta Leicester, rekao je da novi zeleni rastvarači, zasnovani na materijalima uključujući vitamin B4, nude održiviji način ekstrakcije minerala, a rudarske kompanije čak traže „sveti gral“ u mogućnosti da pumpaju najsavremenije tečne rastvore bez potrebe za uklanjanjem minerala u tečnim rastvorima.
Rekao je: „Postoji jak moralni razlog da zemlja poput Velike Britanije preuzme deo tereta proizvodnje ogromnih resursa koji su nam potrebni za zelenu revoluciju. Ako se uradi dobro, rudarstvo bi moglo da koristi nacionalnoj i lokalnoj privredi i ne bismo gubili svoj ugljenični otisak. Tehnologija rudarstva se veoma razlikuje od kada smo poslednji put vadili velike količine minerala u Britaniji pre 150 ili 200 godina.
