Evropsko tržište baterija ulazi u novu regulativnu fazu u kojoj se fokus pomera sa ciljeva kružne ekonomije na dokazivanje stvarnog udela recikliranog sadržaja u baterijama koje se plasiraju na tržište EU. Ključni problem više nije samo koliko se materijala reciklira, već kako proizvođači mogu da prikažu poreklo, količine i obradu metala koji se pripisuju recikliranom sadržaju. Predloženi tehnički okvir trebalo bi da postane osnova za delegirani akt u okviru EU Baterijske uredbe.
Studija Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije (JRC), objavljena 13. jula 2026. godine, razrađuje metodologiju za izračunavanje, dokumentovanje i verifikaciju recikliranog kobalta, litijuma, nikla i olova u baterijama. Studija je naručena od strane Generalnih direkcija DG Environment i DG GROW, a namenjena je podršci delegiranom aktu predviđenom članom 8 EU Baterijske uredbe, Uredba (EU) 2023/1542. Značaj predloga leži u definisanju šta se smatra recikliranim materijalom i kako se taj atribut meri tokom revizije.
Regulatorna obaveza ne zavisi od toga gde je baterija proizvedena. Pravila se primenjuju na baterije stavljene na tržište EU bez obzira na geografiju proizvodnje, pa će baterije proizvedene u Nemačkoj, Mađarskoj, Kini, Južnoj Koreji, Srbiji ili drugoj jurisdikciji morati da ispunjavaju iste osnovne zahteve dokumentacije po ulasku na evropsko tržište. To povećava važnost usklađenosti kroz globalne lance snabdevanja i višeslojnu razmenu podataka.
Od 18. avgusta 2028. godine, odnosno 24 meseca nakon stupanja na snagu delegiranog akta, koji god rok nastupi kasnije, pokrivene baterije koje sadrže kobalt, olovo, litijum ili nikal moraće da prilože dokumentaciju o količini metala oporavljenih iz otpada nastalog u proizvodnji baterija ili iz otpada nakon upotrebe. Metodologija se razlikuje po materijalu: za kobalt, litijum i nikal računanje se vezuje za metale sadržane u aktivnim materijalima, dok se za olovo meri udeo olova u bateriji koji potiče iz otpada. Time se uvodi potreba da metod bude kompatibilan sa različitim hemijama baterija i granicama materijala.
Prvi obavezujući pragovi recikliranog sadržaja počinju da važe od 2031. godine. Za pokrivene baterije predviđeno je najmanje 16% recikliranog kobalta, 85% recikliranog olova, 6% recikliranog litijuma i 6% recikliranog nikla. Od 2036. godine pragovi rastu na 26% recikliranog kobalta, 85% recikliranog olova, 12% recikliranog litijuma i 15% recikliranog nikla.
Ovakva struktura zahteva preciznost obračuna koja postaje gotovo jednako važna kao sama dostupnost recikliranih metala. Čak i kada proizvođač raspolaže recikliranim ulazima, regulatorna usklađenost može izostati ukoliko nije moguće dokazati poreklo, količinu, put prerade i način raspodele tog materijala. U praksi to pomera fokus sa operativnog oporavka ka administrativno-verifikacionoj sposobnosti kroz auditabilne tragove podataka.
Na papiru deklaracija o recikliranom sadržaju može izgledati kao jednostavan procenat, ali fizički tokovi su znatno složeniji. Baterije na kraju životnog veka i proizvodni otpad tipično prolaze pražnjenje, demontažu i mehaničku obradu do „black mass“ međuproizvoda. Taj međuproizvod može sadržati litijum, nikal, kobalt, mangan, grafit i druge komponente.
Nakon toga „black mass“ može prelaziti granice, biti mešan sa drugim izvorima i obrađivati se hidrometalurškim ili pirometalurškim procesima pre nego što se oporavljeni metali pretvore u soli pogodne za baterije, prekursore ili aktivne katodne materijale. Kada rafinisani materijal stigne do postrojenja za proizvodnju ćelija, veza sa konkretnom odbačenom baterijom više nije rekonstruktibilna na fizičkom nivou. Dodatno, fabrike ćelija često mešaju devičanske i reciklirane ulaze i upravljaju zalihama kroz više obračunskih perioda.
U istim postrojenjima mogu nastajati proizvodi koji spadaju pod član 8 regulative i drugi tokovi namenjeni aplikacijama van tog režima. To otvara centralno pitanje za Evropsku komisiju: kako održati kredibilitet atributa recikliranja uz očuvanje efikasnosti modernih postrojenja za baterijske materijale i hemiju. Predloženi okvir treba da definiše kako se atributi dodeljuju bez otvaranja prostora za selektivno „najpovoljnije“ računanje.
Poseban naglasak stavljen je na „chain of custody“, odnosno sistem povezivanja recikliranog ulaza sa pripadajućim ekološkim atributom koji nosi konačna deklaracija o recikliranom sadržaju. Studija razmatra različite pristupe između stroge fizičke sledljivosti i fleksibilnijeg računovodstva masenih bilansa. Procena opcija uključuje kriterijume kao što su kontinuitet poslovanja, efikasnost materijala, uticaj na klimu, poverenje potrošača, proverljivost i administrativni troškovi.
Na strožem kraju spektra materijal se prati kroz kontrolisanu proizvodnju i mešanje tako da procenat ostaje blisko vezan za ulaz u određeni proces ili grupu proizvoda. Takav model daje jaču garanciju da baterija sadrži deklarisani udio recikliranog sadržaja, ali traži odvojeno skladištenje i planiranje proizvodnje uz kontrolu zaliha. U globalnim lancima snabdevanja stroga segregacija može zahtevati razdvajanje hemijski identičnih materijala ili povećanje udaljenosti transporta radi očuvanja dokumentarne sledljivosti.
Maseni bilans donosi industrijsku fleksibilnost jer omogućava fizičko mešanje devičanskih i recikliranih materijala uz dodelu atributa kroz računovodstveni sistem definisan po postrojenju, grupi proizvoda i balansnom periodu. Ovakav pristup je bliži modelima koji se već koriste u delovima hemijske industrije i industrije baterijskih materijala. Međutim, glavni rizik ostaje kredibilitet: previše fleksibilan sistem mogao bi odvojiti deklaraciju o recikliranom sadržaju od fizičkog proizvoda.
Studija navodi primer mogućeg scenarija gde proizvođač može dodeliti visok procenat recikliranog sadržaja premium liniji dok drugoj liniji dodeljuje malo ili nimalo recikliranog sadržaja uprkos tome što su obe proizvedene iz istog mešanog ulaza. Ukupno računovodstvo može ostati matematički uravnoteženo dok kupac dobija bateriju bez jasne fizičke veze sa deklarisanim ulazima. Zato je sprečavanje dvostrukog računanja i dodela bez osnova jedan od centralnih elemenata konačne metodologije EU.
JRC razvija detaljne pristupe izračunavanju i verifikaciji za dva modela sledljivosti umesto predstavljanja jednog sistema kao bez kompromisa. Regulatorni izazov je da zadrži dovoljno operativne fleksibilnosti bez dozvoljavanja dvostrukog brojanja recikliranih količina, veštačkog koncentrisanja atributa ili nepodržanog prenosa kredita između nepovezanih postrojenja. Dodatni rizici uključuju manipulaciju obračunskim periodima i tvrdnje koje ne mogu biti nezavisno proverene.
Praktični zahtevi prevazilaze sertifikat izdat na kraju proizvodnje ćelija ili sklapanja baterije. Kompanije će morati da obezbede auditabilne dokaze o klasifikaciji otpada iz kojeg potiče ulazni materijal, o količinama primljenim u procesu, prinosima obrade (processing yields) i količinama oporavljenih metala. Takođe će biti potrebni zapisi o međufasilitetskim transferima, kretanju zaliha i alokaciji prema modelima baterija ili grupama proizvoda.
Zahtevi evidencije obuhvataju identifikaciju obračunskih perioda, gubitke u proizvodnji i zalihe prenete između perioda obračuna. Potrebno je evidentirati inventare kao i sve atribute recikliranog sadržaja koji se prenose zajedno sa međumaterijalima kroz lance prerade. Time se menja značenje „recikliranog“ kao kategorije koja postaje verifikovana kroz podatke koji mogu biti predmet revizije.
Ugovori o nabavci verovatno će morati da sadrže nove podatkovne zahteve jer proizvođači neće moći pouzdano da formiraju deklaracije ako dobavljači dostavljaju samo generičke sertifikate održivosti. U praksi to znači preciznije datasetove definisane metodologijama izračuna, prava na reviziju (audit rights), obaveze čuvanja dokumentacije (document-retention) i ugovornu odgovornost za netačne tvrdnje o recikliranom sadržaju. Takve klauzule mogu promeniti komercijalne odnose duž lanca snabdevanja.
Cell proizvođači će potencijalno morati informacije od dobavljača katodnih materijala koji zatim traže podatke od prekursorskih proizvođača, rafinerija i re-ciklera. Rezultat je višeslojni lanac dokaza koji izlazi daleko izvan neposrednog odnosa kupac-dobavljač. U regionu to povećava značaj usklađenosti dokumentacije čak i kod kompanija koje nisu direktni finalni proizvođači baterija.
Razdvajanje pojmova između „reciklirani“ materijal i „verifikovani“ reciklirani materijal moglo bi vremenom dobiti komercijalnu dimenziju na tržištu metala za katode. Hemijski identični proizvodi poput nikl-sulfata ili litijum-karbonata mogu imati različitu tržišnu vrednost zavisno od toga da li dobavljač može dokazati poreklo otpada, istoriju prerade i chain of custody tragove povezane sa deklaracijom o reciklaži. Re-cikleri koji isporučuju materijale pogodne za baterije uz kompletnu auditabilnu dokumentaciju mogli bi steći prednost pri dugoročnim ugovorima o isporuci sa evropskim proizvođačima baterija i automobilskoj industriji.
Istovremeno raste evropski kapacitet za preradu otpadnih tokova iz baterijske industrije dok regulatorni zahtevi ulaze u fazu operativnog planiranja lanca snabdevanja. BASF-ov pogon Schwarzheide za „black mass“ u Nemačkoj pušten je u komercijalni rad u junu 2025; kapacitet mu je do 15.000 tona end-of-life litijum-jonskih baterija i proizvodnog otpada godišnje (približno ekvivalentno oko 40.000 električnih vozila). Pogon je deo BASF-ove šire mreže baterijskih materijala koja povezuje obradu „black mass“, oporavak metala i proizvodnju katodnih materijala.
Mercedes-Benz-ov pogon Kuppenheim ima godišnji kapacitet oko 2.500 tona uz očekivanu stopu oporavka veću od 96%. Oporavljeni materijali namenjeni su proizvodnji više od 50.000 modula baterija; integrisani mehanički i hidrometalurški proces predstavlja tip strukture koja omogućava bližu usklađenost fizičkih tokova sa deklaracijama o recikliranom sadržaju kada su podaci dostupni kroz chain of custody sistem. U Norveškoj Hydrovolt-ov pogon Fredrikstad može da prerađuje oko 12.000 tona paketa baterija godišnje (oko 25.000 električnih vozila). Takve instalacije sve češće konkurisu ne samo po gate fee-u i troškovima prerade već po sposobnosti generisanja verifikovanih tokova uz prenosive podatke sledljivosti.
Regulatorne izmene dolaze dok EU ostaje visoko zavisna od uvoza baterija iz trećih zemalja. Podaci JRC-a navode da je tokom 2024 više od 85% uvezenih baterija poticalo iz Kine; istovremeno kapacitet EU proizvodnje bio je dovoljan da pokrije tek oko 21,4% procenjenih potreba EU za 2030 godinu uprkos poboljšanju od 4,2 procentna poena u odnosu na prethodnu godinu. Cilj prema Net-Zero Industry Act-u jeste razvoj domaće proizvodne sposobnosti koja bi do 2030 mogla pokriti najmanje 40% godišnjeg obima instalacija.
Samo oporavak kroz reciklažu ne može brzo zatvoriti taj jaz u domaćoj proizvodnji jer današnje EV baterije ostaju u upotrebi godinama pre nego što dođu do postrojenja za reciklažu; deo paketa može proći kroz second-life primene pre konačne prerade. Tokom ranog perioda usklađivanja proizvodni otpad (manufacturing scrap) mogao bi predstavljati značajan deo sekundarnog feedstock-a dostupnog re-ciklerima; volumen nakon upotrebe očekuje rast kasnije kako stariji deo flote bude ulazio u fazu kraja životnog veka.
Tajming pragova za 2031 godinu posebno utiče na ekonomiku jer nominalni kapacitet re-ciklera ne mora odgovarati dostupnosti feedstock-a potrebnog za efikasno korišćenje postrojenja tokom obračunskih perioda. Hemijski sastav dodatno menja sliku: sve veća primena litijum-gvozden-fosfat (LFP) tehnologije smanjuje količine kobalta i nikla po toni otpada uz zadržavanje strateškog značaja oporavka litijuma. Poslovni modeli re-ciklera oslonjeni na prihod od nikla i kobalta mogli bi morati da prilagode ekonomiku kako LFP zauzima veći deo tržišta.
EU pravila takođe ne utiču jednako na sve tehnologije baterija zbog načina raspodele obuhvaćenih metala u okviru metodologije člana 8. Olovno-kiselinske baterije već funkcionišu unutar zrelog ekosistema reciklaže; cilj od 85% recikliranog olova predstavlja zahtev ali je relativno usklađen sa postojećim industrijskim praksama oporavka olova. Nikal-mangan-kobalt (NMC) sistemi nose šire dokumentacione obaveze jer više metala spada pod okvir udela reciklaže.
LFP tehnologije izbegavaju zahteve vezane za kobalt i nikal ali ostaju podložne cilju za reciklirani litijum kao i širim zahtevima chain of custody povezanim sa tim atributom metala u lancu prerade. To znači da hemijski izbor sve više utiče ne samo na troškove sirovina već na ekonomiku procesa oporavka kao i nivo regulatornog rizika usklađenosti kroz dokazivanje porekla podataka.
Zahtevi će se preliti van električnih vozila jer sistemi skladištenja energije koriste industrijske baterije koje su uglavnom iznad praga od 2 kWh definisanog obuhvatom regulative. Programeri projekata BESS-a zajedno sa zajmodavcima (lenders) i Owner’s Engineers moraće da provere da ugovori o snabdevanju uključuju zahteve člana 8; ugovori mogu morati da sadrže dokumentaciju o udelu recikliranja, pristup pratećim evidencijama, prava revizije kao i ugovorne pravne lekove (contractual remedies) za neusklađenu opremu.
Baterijski sistem može tehnički ostati operativan čak i ako evidencija usklađenosti nije kompletna; međutim komercijalne posledice mogu biti značajne kroz kašnjenje prihvatanja opreme ili ograničenja plasmana na tržište EU nakon isporuke opreme koja nema adekvatnu dokumentaciju o udelu metala iz otpada. Mogući su scenariji zamene opreme ili uslovljavanja finansiranja kao posledica sporova oko odgovornosti za regulatorne promene koje utiču na dokazivanje atributa reciklaže tokom projekta životnog ciklusa.
Proizvođači van Evropske unije ne izlaze iz režima dokazivanja jer deklaracije moraju biti zasnovane na metodologiji koja odgovara evropskom delegiranom aktu; lokalni sertifikat bez usklađenosti metodologije neće biti dovoljan ako nije moguće povezivanje preko chain of custody principa definisanih pravilnikom EU-a. To podrazumeva sledljivost kroz više faza koja može uključivati re-ciklere, rafinerije, proizvođače prekursora, fabrike katodnih materijala, pogone ćelija kao i finalna postrojenja sklapanja baterija.
EU importeri mogu tražiti ugovorni pristup dokumentaciji nekoliko nivoa unazad čak i kada evidencije nastaju van evropskog regulatornog okvira; time transparentnost lanca snabdevanja postaje konkurentski faktor za azijske proizvođače koji žele kupce u Evropi pod uslovima usklađenosti člana 8 Baterijske uredbe.
Za Srbiju i širi Zapadni Balkan novi okvir predstavlja istovremeno rizik usklađivanja i potencijalnu industrijsku priliku kroz integraciju u evropske lance vrednosti automobilske industrije i skladištenja energije zasnovane na pravilima dokazivanja porekla metala iz otpada. Projekti komponenti ili sirovinskih tokova koji ciljaju pristup evropskim kupcima moraće ranije da uključe sisteme računovodstva materijalnih tokova kompatibilne sa EU zahtevima sledljivosti umesto naknadnog prilagođavanja nakon početka rada postrojenja.
Postojeća EU–Srbija strateška saradnja koja obuhvata održive sirovine te vrednosne lance baterija uključuje širi okvir približavanja integraciji; praktična implementacija ipak zavisi od nivoa postrojenja gde kompanije moraju pokazati verifikovane tokove materijala zasnovane na pouzdanim datasetovima spremnim za reviziju koju mogu zahtevati evropski importeri tokom postupaka usklađivanja prema članu 8.
Konačno oblikovanje delegirane metodologije trebalo bi da razgraniči napetost između fizičke sledljivosti koja povećava troškove fragmentacije zaliha s jedne strane i masenih bilansa koji donose fleksibilnost ali nose rizik svodjenja deklaracija na računovodstvene tvrdnje bez jasne veze sa realnim fizičkim proizvodom s druge strane. Kako ta granica bude povučena uticaće na odluke o investicijama u preradu otpada iz baterija, nabavne ugovore za ćelije i module te ugovorne modele sirovina duž lanca snabdevanja širom Evrope.
Kako tržište prelazi sa ciljeva oporavka ka auditabilnoj usklađenosti zasnovanoj na dokazivim podacima o poreklu metala iz otpada—kroz kobalt, litijum, nikal, olovo—reciklirani sadržaj sve više postaje podatkovna kategorija povezana sa regulatornim zahtevima umesto samo rezultat tehnološkog procesa oporavka metala iz otpada.
