Evropski ekosistem tungstena suočava se sa značajnim pritiscima, s potražnjom koja se kreće između 10.000 i 14.000 tona godišnje. Ova potražnja, koja je zabeležila porast na 14.250 tona u 2018. godini, naglašava stratešku važnost ovog materijala za industrije poput mašinstva, vazduhoplovstva i odbrane. Iako je proizvodnja u Evropi ograničena, sa ukupnim iznosom od oko 2.140 tona godišnje, reciklaža tungstena pokazuje relativnu snagu sa procenjenim stopama recikliranja između 45% i 50%, dok je globalna stopa oko 35%.
Međutim, ključna slabost leži u zavisnosti Evrope od uvoza prerađenih oblika tungstena kao što su amonijum paratungstate (APT), prahovi i karbid. U Evropskoj uniji postoje samo dva značajna postrojenja za preradu ruda, jedno u Austriji i jedno u Nemačkoj, što dodatno komplikuje situaciju jer se EU oslanja na uvoz ferrotungstena.
Austrija se ističe kao ključni deo evropske sigurnosti tungstena zahvaljujući integraciji rudarske i industrijske proizvodnje. Operacija Mittersill kompanije Wolfram Bergbau und Hütten predstavlja vertikalno integrisanu vrednosnu mrežu koja omogućava kontinuiranu reinvesticiju i razvoj kapaciteta za preradu.
Nemačka takođe igra značajnu ulogu kao centar za preradu tungstena, ali se suočava sa regulatornim izazovima koji otežavaju finansiranje novih kapaciteta. U ovom kontekstu, proširenje kapaciteta APT-a mora biti povezano sa kvalifikovanim kupcima kako bi se obezbedila održivost investicija.
Portugal ima stabilnu bazu za koncentrate zahvaljujući dugotrajnom radu rudnika Panasqueira, dok Španija nudi potencijal kroz projekte poput Barruecopardo. Međutim, oba tržišta su podložna rizicima zbog oslanjanja na globalne cene i kinesku dominaciju.
Ujedinjeno Kraljevstvo takođe doprinosi evropskom ekosistemu tungstena kroz projekat Hemerdon, koji poseduje značajne rezerve. Njegovo ponovno pokretanje može poboljšati pregovaračku moć Evrope na tržištu APT-a.
Analiza ranjivosti evropskog sistema pokazuje da bi umjereni šok od 30% smanjenja uvoza prerađenog tungstena mogao dovesti do racioniranja kod manjih proizvođača alata. U slučaju ozbiljnijeg šoka od 50%, reciklaža bi postala ključna strategija kako bi se obezbedila dostupnost materijala.
U svetlu ovih izazova, jasno je da nova rudarska postrojenja bez garantovane evropske prerade ne doprinose značajno sigurnosti snabdevanja. Projekti koji povećavaju kapacitet APT-a ili ponovo pokreću velike ne-kineske izvore snabdevanja mogu direktno smanjiti izloženost Evrope rizicima globalnog tržišta.
