Autor: Dejan Vuk Stanković
„Jadar” bi bio najveći proizvođač litijuma u Evropi tokom najmanje 15 narednih godina, snabdevajući tržište količinom litijum-karbonata dovoljnom za proizvodnju preko milion električnih vozila godišnje
Ugledni britanski dnevni list „Gardijan” je u svom izdanju od 23. juna 2023. godine objavio tekst: „Velika Britanija u Kornvolu otvara prvi rudnik litijuma da podstakne industriju električnih automobila”. Britansko-francusko partnerstvo u projektu kopanja „belog zlata”, trebalo bi da omogući neophodne resurse za proizvodnju baterija za 400.000 električnih automobila. U Portugaliji, zemlji članici EU, koja iskazuje snažnu osetljivost za ekološka pitanja, tamošnja vlada izdala je dozvolu za izgradnju rudnika litijuma. Češka je uveliko angažovana na pripremi nalazišta litijuma u Sinovecu, na granici sa ekonomski moćnom Nemačkom. I najzad, Nemačka, vodeća privredna i ekološka država Evrope, uključuje se u „litijumsku groznicu” sa idejom o eksploataciji ove rude iz podzemnih voda. Nemci tvrde da je proces ekstrahovanja litijuma iz podzemnih voda ekološki najispravniji pristup koji je ujedno i ekonomski koristan.
Kako stoji stvar sa Srbijom ? Nakon ishodovanja svih neophodnih odobrenja i dozvola, „Jadar” bi proizvodio oko 58.000 tona litijum-karbonata. Sa navedenim kapacitetom „Jadar” bi bio najveći proizvođač litijuma u Evropi tokom najmanje 15 narednih godina, snabdevajući tržište količinom litijum-karbonata dovoljnom za proizvodnju preko milion električnih vozila godišnje (na bazi baterija veličine 60 kWh).
Uprkos zavidnim zalihama litijuma i nespornoj nužnosti da se država ekonomski i društveno razvija, te aktuelnim privredno-pravnim odnosima između države Srbije i kompanije „Rio Tinto”, projekat eksploatacije litijuma i borne kiseline je zaustavljen. Navodni razlog ovakvoj odluci, u određenom delu javnosti, pripisuje se pobedi tzv. ekološke svesti, dok dobri poznavaoci prilika razumeju da pravi razlog za odustajanje treba tražiti u politici. Pod pritiskom ulice, krajem 2021. godine, nekoliko nevladinih organizacija, zajedno sa delom opozicije i antivladinim medijima, uspeli su da zaustave usvajanje prostornog plana i izdavanje dozvola za otvaranje „Rio Tintovog” rudnika za eksploataciju litijuma i borne kiseline.
I ovaj poduhvat je sproveden pod plaštom negativne opsesije predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, koja je intonirana, pre svega, iz fanatičnih opozicionih krugova. Opstrukcija „Rio Tinta” predstavlja jedan od vrhunaca tzv. politike poništavanja i prakse opstrukcije svakodnevice, koje podstiču i sprovode postmoderni levi liberali u Srbiji. Ovaj „uspeh” nastao je, između ostalog, kao rezultat instant organizovanih „ekoloških događanja naroda”, blokade prometne „Gazele” glavne beogradske saobraćajnice, i glasne medijske kampanje. Heterogenost učesnika ovih događanja, pre svega, njihove obrazovne strukture, ali i poznavanja ekološke problematike i motivisanost učešća u događajima, razumno dovode u sumnju javno saopštene razloge okupljanja istih.
Obustava projekta „Jadar”, kompanije „Rio Tinto”, nekako se skladno uklapa u srpsku političko-ekonomsku „izuzetnost”. Umesto razložnog razmišljanja o prvacima privrednog razvoja i adekvatnim ekološkim merama, dogodila se jednostrana, pojednostavljena medijsko-politička interpretacija projekta, od strane opozicionih političara i simpatizera. U javnu orbitu lansirani su „novi lideri”, poput Save Manojlovića, koji su prošetali sa predstavnicima iz sveta umetnosti i zabave, podržani određenim brojem građana koji su ponukani nejasno artikulisanom „nepravdom”, pronašli svoje mesto u šetnji. S druge strane, jedan deo populacije je, s pravom bio nezadovoljan, pre svega s obzirom na neobjašnjivu odluku o blokadi saobraćajnih puteva.
Dupla igra Zapada
Prisećajući se ovog perioda, pamtimo učešće policije koja se, silom prilika, bavila „ekološkim karnevalom”, dok je medijska dramatizacija slučaja „Rio Tinto”, u takozvanim nezavisnim medijima, unela konfuziju i napetost u društvo obhrvano različitim oblicima tenzija. Iznuđena obustava projekta „Jadar”, naterala je državu da „zamrzne” ideju o projektu kopanja litijuma i paralelno sa tim, prateće načine zaštite životne sredine.
U prilog obnove racionalne debate valja se javno zapitati zašto se u zemljama EU, u kojima su na snazi strogi ekološki zakoni, aktivno radi na procesima koji treba da omoguće efikasnu eksploataciju litijuma. Da li, zaista, samo mi verujemo „da nam treba čist vazduh i voda”, a da istom ne streme Englezi, Portugalci, Nemci, Česi i drugi narodi? Da li formula ekonomskog napretka podrazumeva efikasno korišćenje domaćih prirodnih resursa u funkciji stvaranja krajnjeg proizvoda koji će imati svoje kupce na tržištu? Izlišno je reći da je odgovor na poslednje pitanje potvrdan.
Zar nije ekonomska pouka da nekada treba koristiti sopstvene prednosti i učiti iz iskustava drugih naroda koji su svoje prirodne resurse stavili u kontekst vlastitog ekonomskog i društvenog razvoja? Do pronalaska nafte i gasa u svom moru, Norveška nije bila ni približno razvijena kao što je danas. Isto tako, Ujedinjeni Arapski Emirati, nakon otkrića nafte i njene optimalne eksploatacije, postali su više nego uvažena političko-ekonomska sila u svom regionu, ali i šire. Zašto Srbija u slučaju litijuma, ne bi učila iz pozitivnih iskustava drugih, resursima bogatih država? Čitavoj priči o novom rudniku kompanije „Rio Tinto” u lozničkom kraju, treba dodati i sledeće: litijum iz Srbije može se lako i jednostavno eksploatisati, za razliku od nalazišta „belog zlata” u Boliviji, Argentini ili Čileu, državama sa najvećim svetskim nalazištima litijuma.
U svetlu svetske „litijumske groznice”, nejasno je zašto Srbija ne treba da koristi svoje prirodne resurse kao komparativne prednosti u globalnoj ekonomskoj trci za profitom. Posebno u vremenu svetsko-istorijskih turbulencija stvorenih ratom u Ukrajini i tenzijama i incidentima u drugim delovima sveta.
Savremena ekonomska praksa počiva na modelu uvećanja koristi svih učesnika u nekom zajedničkom ekonomskom poduhvatu. Primer projekta „Jadar”, iza koga zajednički stoje država Srbija i strani partner je eklatantan primer modela razvoja koji je ekonomski i društveno koristan svim akterima projekta.
Nastavak sukoba velikih
Bez sumnje, on donosi dobitak kompaniji „Rio Tinto”, koja je investirala u istraživanje, izgradnju rudnika i prateće poslove oko eksploatacije, uključujući i ekološku zaštitu prirode i zaštitu kulturno-istorijskih spomenika na lokalitetu u kome se gradi rudnik, domaćoj ili stranoj (možda i mešovitoj) kompaniji koja izrađuje baterije od litijuma i najzad, u krajnjoj instanci i potencijalnoj auto-industriji električnih automobila, koja stvara sopstveni profit, ali i posao za građane Srbije, kao i porez i razvojne šanse za državu.
Nije li formula „Rio Tinto”, fabrika litijumskih baterija i potencijalna investicija iz auto-industrije, preporuka za nekog novog stranog investitora u Srbiji koji bi, umesto sklapanja kablova i krojačkih pogona (što samo po sebi ne predstavlja negativan primer), otvorio tehnološki inovativnu i tržišno privlačnu kompaniju?
Pored dnevne politike i medijske nadgradnje slučaja „Rio Tinto”, primetno je vidljiv i recidiv jednog od aspekata naše političke kulture: prkos prema progresu. Nije li kralj Milan Obrenović, prvi novovekovni kralj Srbije, imao aktivnu opstrukciju izgradnje pruge zbog „narušavanja” starog načina života i prirode?
Danas se svi vozimo brzim vozovima. Do Novog Sada, voz „Soko” stiže za manje od 40 minuta, a gradi se i brza pruga ka Nišu. Nesumnjivo je da se točak istorije okreće, bez stajanja, te da potomci pristalica modernistički orijentisanog kralja Milana i potomci protivnika železnice, generacijama koriste prugu kao tekovinu civilizacije.
Za koju godinu, ako se otvori rudnik litijuma, sagradi fabrika baterija i električnih automobila, građani Srbije će, vez sumnje, voziti tehnički bolje i ekološki čistije automobile. Razume se, kao i u prošlim vremenima, političke strasti i medijska podmetanja projekta „Jadar” biće prošlost. Tako će biti u boljem scenariju za Srbiju, kome treba težiti. Suprotan scenario već je viđen i ne treba mnogo mašte da se zamisle njegove implikacije po društvo.
Pridržavanje jednostavne ekonomske i društvene zakonitosti, legitimiše napredak, koji je dostižan samo kroz težnju ka efikasnom korišćenju prirodnih resursa i stvaranju inovativnih proizvoda neophodnih tržištu. Drugačije ne može.
I najzad: Da li u Rio Tintu leži razvojna šansa Srbije? Bez straha i pristrasnosti, uz svest o društvenoj i eventualno drugoj ceni koju ćemo platiti zarad progresa, uvažavajući rizike i verujući u dostižnost ekoloških standarda, nesumnjivo, da, prenosi Politika.
