Rast potražnje za kritičnim mineralima u kontekstu tranzicije ka čistoj energiji otvara prostor za nove rudarske projekte, postrojenja za preradu i rafinerije, ali istovremeno povećava izloženost ekološkim, socijalnim i upravljačkim rizicima. Kada se ti rizici ne sprečavaju, ne smanjuju ili ne ublažavaju, mogu nastati prekidi u snabdevanju i usporavanje skaliranja tehnologija koje koriste čistu energiju. Za zemlje i kompanije u regionu to znači da se pouzdanost lanca vrednosti sve češće vezuje uz standarde održivosti i odgovornog ponašanja, a ne samo uz geološku dostupnost sirovina.
Osnovni cilj upravljanja ESG rizicima je zaštita ljudi, zajednica i životne sredine, jer upravo ti faktori određuju kontinuitet rada projekata. U praksi, pristup koji uključuje identifikovanje i adresiranje rizika omogućava razvoj održivih i odgovornih lanaca snabdevanja, pri čemu zajednice češće mogu da ostvare koristi od razvoja mineralnih resursa. Istovremeno, rast sektora kritičnih minerala može doneti investicije, poreske prihode i zapošljavanje, što je relevantno za industrijsku dinamiku u jugoistočnoj Evropi.
Održive prakse takođe jačaju sigurnost snabdevanja kroz smanjenje verovatnoće lokalnog otpora i regulatornih zastoja. Na primer, projekti koji ozbiljno razmatraju zabrinutosti zajednica u vezi sa korišćenjem vode i uticajima na biodiverzitet imaju manju šansu da naiđu na protivljenje koje može zaustaviti razvoj ili poremetiti operacije. Slično tome, smanjenje učestalosti korupcije može sprečiti kašnjenja i rast troškova povezane sa slučajevima podmićivanja.
Na kraju lanca vrednosti, sposobnost dobavljača da pokažu pristup zasnovan na proceni rizika za sprečavanje kršenja ljudskih prava utiče na regulatorni pristup i reputaciju. Ako kompanije ne mogu da dokažu da sprovode mere protiv rizika poput dečjeg rada i prinudnog rada, mogu se suočiti sa regulatornim preprekama ili reputacionim posledicama. U regionu gde su lanci nabavke često povezani sa evropskim tržištima kapitala i kupcima, takvi rizici postaju operativno merljivi kroz zahteve za dokazivanjem usklađenosti.
U tom okviru, vlade i kompanije imaju ulogu da unaprede standarde kroz kombinaciju pravila, podsticaja i mehanizama transparentnosti. Kompanije su često u najboljoj poziciji da prošire održive prakse i javno izveštavaju o napretku, dok vlade mogu da obezbede odgovarajuće podsticaje i stvaraju okruženje koje omogućava bolje performanse. Razmatranje instrumenata politike posebno je važno jer se radi o lancima vrednosti koji obuhvataju više jurisdikcija i više faza prerade.
Za kreatore politika izdvojeno je pet ključnih preporuka koje treba da obezbede da lanci vrednosti kritičnih minerala budu održivi i odgovorni. Prva se odnosi na robustnu pravnu i regulatornu zaštitu životne sredine, radnika i zajednica. Većina zemalja ima postojeće regulatorne okvire za rudarstvo i preradu, ali kako se menja pejzaž kritičnih minerala može biti potrebno revidirati okvire kako bi se skratila vremena do dozvola uz zadržavanje adekvatne zaštite.
Drugi segment preporuka predviđa usmeravanje javne potrošnje ka razvoju boljih praksi i nagrađivanju „dobrih aktera“. Inicijative za jačanje sigurnosti snabdevanja podržane javnim novcem mogu se vezati za zahteve održivosti i društvene odgovornosti. U tom smislu, javna nabavka ili odluke o investiranju mogu biti uslovljene visokim performansama u oblasti održivosti, dok se sredstva za inovacije mogu usmeriti na tehnologije koje poboljšavaju operativnu efikasnost, smanjuju emisije ili omogućavaju mapiranje i praćenje minerala kroz lanac snabdevanja.
Treća preporuka naglašava potrebu za prikupljanjem i izveštavanjem granularnih podataka po standardizovanim metodologijama radi poređenja učinka u industriji. Vlade mogu uticati na performanse sektora izdavanjem metodoloških smernica za metrike održivosti i društvene odgovornosti oslonjene na najbolje prakse iz industrije. Javna dostupnost takvih podataka predstavlja ključni mehanizam koji zainteresovanim stranama daje informacije potrebne za donošenje odluka o nabavci zasnovanih na održivosti.
Za manje subjekte može biti potrebna tehnička pomoć kako bi praćenje podataka bilo robusno, tačno i reprezentativno. Četvrta preporuka odnosi se na jačanje transparentnosti kroz lanac snabdevanja putem dužne pažnje (due diligence) i javnog izveštavanja o rizicima i merama ublažavanja. Veća transparentnost uz napore da se identifikovani rizici umanje može smanjiti ESG izloženost dok kupci, kupci robe i kreatori politika dobijaju bolji uvid u potencijalne „uska grla“.
Posebna pažnja treba da bude usmerena na sektor topljenja i rafinisanja gde je potrebna veća transparentnost. Peta preporuka podrazumeva podršku razvoju kredibilnih dobrovoljnih standarda održivosti uz ohrabrivanje harmonizovanih pristupa koji su usklađeni sa međunarodnim standardima. Takvi sistemi mogu dopuniti zakonske zahteve jer omogućavaju poboljšanje performansi kompanija iznad regulatornog minimuma.
U okviru tih preporuka izdvojeno je šest prioritetnih oblasti koje imaju direktne implikacije na bezbednost snabdevanja: voda, emisije gasova sa efektom staklene bašte, biodiverzitet, ljudska prava, zajednice i korupcija. Poboljšanje upravljanja vodom posebno je relevantno za kritične minerale sa visokim vodenim zahtevima; litijumove i bakarne rude često su locirane u regionima sa povišenim stresom zbog vode. Izgradnja infrastrukture koja lokalnim zajednicama obezbeđuje pouzdan pristup vodi može pomoći kompanijama da spreče konflikte kada je dostupnost vode ograničena.
Politike koje podstiču bolju praksu upravljanja vodom uključuju uslovljavanje javnih ulaganja postizanjem ciljeva vezanih za efikasnost korišćenja vode i kvalitet. Dodatno se navodi podrška istraživanju i razvoju tehnologija koje omogućavaju korišćenje vode efikasnije. Smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte iz aktivnosti razvoja mineralnih resursa može povećati društvenu prihvatljivost rudarskih projekata i pripremiti industriju za širenje mehanizama određivanja cene ugljenika.
Emisije rudarskog sektora sve češće podležu pojačanom nadzoru, a kompanije koje ne smanjuju emisije niti javno izveštavaju o emisijama u lancu snabdevanja suočavaju se sa rizikom gubitka pristupa tržištu kao i reputacionim rizikom. Vlade mogu podsticati smanjenje emisija unapređenjem ili proširivanjem zahteva za izveštavanje o gasovima sa efektom staklene bašte tako da podaci budu javno dostupni, uz podršku inicijativama industrije koje teže harmonizaciji metodologija izveštavanja.
Uticaji na biodiverzitet predstavljaju još jednu oblast koja utiče na sposobnost operacija da ispune sve strože regulatorne zahteve. Operacije koje ne adresiraju te uticaje mogu naići na regulatorne prepreke kao i reputacioni ili investicioni rizik kako raste pažnja javnosti na gubitak biodiverziteta povezan sa novim rudarskim projektima u područjima koja nisu ranije narušavana—posebno kada su nalazišta smeštena u ključnim područjima biodiverziteta. Da bi se poboljšale prakse duž lanca snabdevanja, vlade mogu pojačati zaštitu biodiverziteta kroz propise o rudarstvu i dozvole te unaprediti monitoring i objavljivanje podataka o biodiverzitetu.
U oblasti ljudskih prava naglasak je na implementaciji standarda kako bi se ublažili poremećaji u radu i smanjila verovatnoća prodaje udela (divestment) nakon kršenja ljudskih prava, uključujući dečji rad i prinudni rad. Dobavljači kritičnih minerala sa slabim evidencijama o ljudskim pravima mogu pretrpeti reputacionu štetu kao i pravne posledice, ali i suočiti se sa otporom zajednica kroz štrajkove rada, proteste ili blokade. Vlade mogu razvijati pravne okvire koji omogućavaju transparentnost lanca snabdevanja tako što ugrađuju rizike po ljudska prava u sisteme dužne pažnje.
Dodatno se navodi razvoj metrika za procenu rizika po ljudska prava uz integrisanje zahteva transparentnosti u trgovinske ili investicione sporazume. Zajednice i domorodački narodi direktno su pogođeni rudarskim aktivnostima jer veliki deo svetske proizvodnje, rezervi i resursa leži na zemljištu domorodačkih zajednica ili blizu njega. Opozicija tih zajednica može dovesti do protesta, sudskih sporova pa čak do odbijanja dozvola, što utiče na tempo novih projekata kao i stabilnost postojećih postrojenja.
Kreatori politike mogu olakšati smisleno konsultovanje podržavanjem monitoringa i izveštavanja o podacima na nivou lokacije o angažovanju zajednica te primenom procesa konsultacija zasnovanih na slobodnom prethodnom informisanom pristanku domorodačkih naroda kao najboljoj praksi. Korupcija je izdvojena kao faktor koji može olakšati investicije ali istovremeno narušiti poverenje u rudarske operacije; rast potražnje za kritičnim mineralima može povećati podsticaje za koruptivne prakse.
Takve prakse mogu dovesti do pravne odgovornosti kompanija, kašnjenja u izdavanju dozvola ili operativnih zastoja te dugoročnih poremećaja zbog nestabilnosti. Vlade mogu smanjiti korupcione rizike obezbeđivanjem efikasne primene odredbi o transparentnosti u rudarskim kodeksima usklađenim sa standardom Extractive Industries Transparency Initiative Standard: objavljivanje javnih dozvola, licenci i ugovora; podaci o stvarnom vlasništvu kompanija; kao i isplate državama.
U analizi se dodatno ističe potreba da se izbegnu greške iz ranijih ciklusa razvoja resursa kada rezultati nisu vodili održivom ekonomskom rastu niti su sprečavali ekološku ili socijalnu štetu koja je pratila projekte. Ublažavanje tih obrazaca smatra se relevantnim kako bi tranzicija ka čistoj energiji ostala pravična po pitanju raspodele koristi među društvenim grupama dok istovremeno ne dolazi do prekida snabdevanja koji bi usporili realizaciju čistih tehnologija.
Kada potrošači i investitori sve češće traže ozbiljno bavljenje ovim pitanjima, industrijski učinak vezuje se za sposobnost dokazivanja upravljanja ESG rizicima radi očuvanja društvene dozvole za rad tokom vremena. U tom kontekstu pomenute smernice ukazuju da kreatori politika imaju mogućnost da preporuke integrišu u svoje odluke o politici i investiranju kroz postojeće instrumente regulacije, nadzora izveštavanja i uslovljavanja javnih sredstava.
