Turska se suočava sa strukturnim pritiskom na platni bilans zbog velikih izdataka za energiju, rudarstvo i metalne proizvode, dok istovremeno raspolaže širokim spektrom mineralnih sirovina. U 2023. godini ukupno je izdvojeno 145,2 milijarde dolara za uvoz energije, rudarstva i metala, pri čemu se 106 milijardi dolara odnosi na spoljni deficit u tim kategorijama. Ovaj raspon troškova direktno utiče na troškove industrijske proizvodnje i dostupnost sirovina za domaće lance vrednosti.
Analitičari iz sektora povezuju industrijalizaciju sa povećanjem potrošnje metala i energije, jer su ta dva inputa ključna za proizvodnju. Prema njihovom stavu, Turska mora da bira između oslanjanja na uvoz ili aktivnijeg korišćenja domaćih resursa, uz naglasak da se bez smanjenja zavisnosti od inostranih izvora ne može postići jača pozicioniranost privrede. U tom kontekstu, rudarski sektor se posmatra kao poluga za smanjenje deficita i ublažavanje rizika nabavke sirovina.
Procene stručnjaka ukazuju da je vrednost mineralnog bogatstva Turske oko 3,5 biliona dolara, uz tvrdnju da zemlja raspolaže sa 70 od 90 minerala koji se globalno trguju. Istovremeno se navodi da države koje ne istražuju i ne eksploatišu svoje resurse ostaju zavisne od stranih izvora za sirovine i energiju, uz troškove koji se mere desetinama milijardi dolara godišnje. Zbog toga se fokus prebacuje na istraživanje, razvoj ležišta i proizvodnju koja dodaje vrednost.
U poređenju ekonomskih efekata korišćenja resursa, Dr Muhterem Köse ističe da snaga razvijenih ekonomija proističe iz efikasnog iskorišćavanja prirodnih dobara. Kao primer navodi Sjedinjene Američke Države, gde se generiše 3,8 biliona dolara dodatne vrednosti iz 105 milijardi dolara vrednosti rude i 45 milijardi dolara vrednosti reciklažnog otpada od metala. Takva struktura pokazuje kako se vrednost može stvarati kroz kombinaciju primarne proizvodnje i sekundarnih tokova materijala.
Za tursku trgovinu energijom i mineralima posebno je naglašen deficit od 100 milijardi dolara, pri čemu 60 milijardi dolara potiče od uvoza minerala, metala i zlata. Predstavnici sektora navode da bi se, uz efikasno iskorišćavanje podzemnog bogatstva, dugoročno moglo ostvariti oko 100 milijardi dolara izvoza kroz proizvode više faze prerade. Ova logika oslanja se na pretpostavku da domaća proizvodnja može zameniti deo uvoza i proširiti izvoznu bazu.
Rudarska aktivnost u Turskoj istovremeno ima širi industrijski značaj od same eksploatacije sirovina. U sektoru se naglašava da su mineralni resursi relevantni za nacionalnu bezbednost i tehnološki napredak, kao i za stabilnost snabdevanja industrija koje koriste kritične materijale. Posebno se pominju retke zemlje kao komponente savremenih tehnologija koje su prisutne u turskim mineralnim depozitima.
Regulatorni okvir predstavlja operativnu prepreku jer rudarske delatnosti podležu nadležnostima devet ministarstava i radu 21 institucije, uz brojne zakone i podzakonske akte. Predstavnici sektora traže pojednostavljenje procedura tako da dozvole budu obrađene na jednom mestu, što bi trebalo da skrati vreme između inicijative za istraživanje i ulaska u fazu razvoja. U praksi, ovakav administrativni raspon može uticati na planiranje projekata i troškove usklađivanja.
Na izvoznom planu Turska već zauzima značajne pozicije u pojedinim kategorijama mineralnih proizvoda. Zemlja je najveći izvoznik mermera, feldspata i travertina, drugi najveći izvoznik hromne rude i najveći proizvođač i izvoznik bora (boron). Takođe je treća po proizvodnji prirodnog kamena, osma po proizvodnji cinka, deseta po proizvodnji olova i jedanaesta po rezervama zlata u svetu.
Ovi pokazatelji ukazuju na postojanje industrijske baze koja može podržati dalju preradu i širenje portfolija proizvoda više vrednosti. Da bi se taj potencijal realizovao u većem obimu, u sektoru se navodi potreba za novim istraživanjima i ulaganjima koja bi dopunila postojeće kapacitete. Bez novih otkrića ili proširenja eksploatacionih polja teško je održati rast izvoza u dužem periodu.
Erol Yüce, vicepredsednik Istanbulskog udruženja izvoznika minerala (İMİB), povezuje konkurentnost izvoznog sektora sa podrškom izvoznicima kroz institucionalne mehanizme. U 2023. godini turski izvoz minerala dostigao je 4,258 milijardi dolara uz rast od 3,91%. U prvih devet meseci 2024. godine izvoz je porastao na 4,424 milijarde dolara.
Struktura kupaca pokazuje koncentraciju tražnje na azijskim tržištima: Kina je bila najveći kupac sa 1,259 milijardi dolara izvoza i rastom od 10,36%. Istovremeno je zabeležen blagi pad izvoza prema Sjedinjenim Američkim Državama. Takvi trendovi su relevantni za planiranje proizvodnje jer utiču na obime ugovaranja i logistiku isporuka.
U okviru resursne slike pominje se niz mineralnih sirovina koje Turska ima ili eksploatiše: borove soli, barit, gips, mermer, dijatomit, perlit, magnezit, fluorite, krečnjak (limestone), feldspat, kamenu so (rock salt) i zlato. Ipak, navodi se da zemlja ima izazove u obezbeđivanju određenih materijala poput bakra (copper), mangana (manganese), grafita (graphite) i uglja (coal). Ta razlika između dostupnih resursa i kritičnih potreba industrije ostaje ključna tačka za procenu rizika snabdevanja.
U sektorskoj argumentaciji ističe se da otkrivanje novih rudarskih područja može podstaći zapošljavanje, razvoj infrastrukture i društveni život lokalnih zajednica kroz prihode koji ostaju javnom sektoru. Pored toga, rudarske aktivnosti obezbeđuju kritične resurse domaćim industrijama koje su posebno važne za odbranu i energetiku. U takvom okviru rudarski sektor dobija stratešku dimenziju jer utiče na dostupnost inputa za dve grane koje imaju visok stepen potražnje.
Ukupna slika pokazuje da je turski rudarski potencijal već vidljiv kroz rezultate izvoza mermera, feldspata, travertina i bora te kroz rangove u proizvodnji cinka i olova. Istovremeno, administrativna složenost dozvola preko više institucija može ograničiti brzinu razvoja novih projekata istraživanja i eksploatacije. Sa energetskim deficitom koji dostiže desetine milijardi dolara godišnje zajedno sa metalnim komponentama uvoza ostaje pitanje kako će tempo razvoja domaćih kapaciteta pratiti potrebe industrije.
