U raspravama o litijumu u Srbiji, pitanje kako se vrednost od eksploatacije raspodeljuje između države i stranog partnera postalo je centralno za procenu ekonomskih efekata. Profesor Dejan Šoškić, ekonomista i bivši guverner Narodne banke Srbije, u tekstu objavljenom za FoNet ističe da se ocena velikih projekata ne može svesti na bruto prihode, već mora uključiti neto posledice i troškove propuštenih alternativnih aktivnosti. U toj logici, spor oko projekta Jadar dobija i širi regulatorni i industrijski značaj, jer se prelama na modelu upravljanja prirodnim bogatstvom.
Šoškić polazi od koncepta neto ekonomskih efekata, koji se računaju kao korist projekta umanjena za oportunitetni trošak, odnosno vrednost drugih mogućih ekonomskih aktivnosti koje se realizacijom konkretnog projekta ne ostvaruju. U takvoj proceni, kako navodi, razmatra se više slojeva: broj novih radnih mesta u odnosu na gubitak postojećih, promena budžetskih prihoda, kao i doprinos ili umanjenje BDP-a. Posebno mesto pripisuje se tome ko postaje vlasnik izvađene mineralne sirovine kada je eksploatacija poverena inostranom subjektu.
Prema njegovom argumentu, ako strana kompanija dobije pravo da eksploatiše mineralne resurse Srbije, ona postaje vlasnik izvađene vrednosti, dok država dobija samo rudarsku naknadu. Šoškić naglašava da je rudarska naknada „nekoliko procenata” od vrednosti eksploatisane sirovine i da je u Srbiji, kako navodi, među najnižima u Evropi. U praksi to znači da najveći deo nove vrednosti ostaje kod inostranog nosioca projekta, što menja strukturu koristi za domaću ekonomiju.
U istom okviru navodi se i pitanje oporezivanja profita. Šoškić tvrdi da u scenariju u kome se dobit „prebacuje” u druge pravne entitete u inostranstvu pod povoljnijim poreskim uslovima multinacionalne kompanije mogu izbeći direktno plaćanje poreza na dobit Srbiji. On pritom povezuje takav tok profita sa manjim ili čak nepostojanim pozitivnim efektom na BDP zemlje, jer BDP zavisi od zbirnog bruto dodatog vrednosti u zemlji uz korekcije kroz poreze i subvencije.
Za energetsku i industrijsku dimenziju rasprave relevantno je i to kako se investicije stranog investitora pretvaraju u domaću aktivnost tokom izgradnje i nakon početka rada. Šoškić navodi da su velike investicije stranih kompanija često usmerene na tehnologiju koja se pretežno uvozi iz inostranstva. Prema njegovoj oceni, deo ulaganja može kratkoročno povećati prihod građevinskog sektora kroz angažovanje domaćih materijala poput cementa i peska, kao i jednokratne prihode prodavaca zemljišta.
Ključno pitanje za dugoročnu sliku, kako ga formuliše Šoškić, jeste šta se dešava nakon faze izgradnje. On dovodi u vezu očekivanja o razvoju kapaciteta za baterije i proizvodnju automobila sa činjenicom da rudarska kompanija obično nema uticaj na poslovnu politiku proizvođača krajnjih proizvoda. U tom kontekstu navodi primer Kalifornije kao ilustraciju da proizvođači baterija ili automobila ne zavise nužno od lokalnog rudarenja litijuma za pokretanje proizvodnje.
Šoškić ističe da bi ko god želi da gradi fabrike baterija ili automobila mogao to činiti u Srbiji bez rudarenja litijuma u zemlji. Time se implicitno pomera fokus sa tvrdnji o „vezivanju“ rudarskog projekta za industrijski razvoj na pitanje realnih uslova pod kojima bi domaća država mogla privući preradu i proizvodnju. U njegovoj argumentaciji to otvara alternativni scenario u kome bi eksploataciju sprovodila domaća državna kompanija.
U slučaju da država sama eksploatiše resurse, kako navodi Šoškić, ukupna vrednost izvađenih sirovina (ne samo rudarska naknada) ostala bi unutar zemlje. On dalje razrađuje ideju da bi država kao vlasnik značajnih mineralnih resursa mogla lakše privlačiti strane kompanije da otvore fabrike baterija i automobila uz povoljniji pristup potrebnim sirovinama. Kao primer modela upravljanja resursima pominje Norvešku, gde je eksploatacija nafte i gasa poverena državnoj kompaniji uz dugoročno investiranje profita radi interesa stanovništva kroz penzioni fond i delimične budžetske transfere.
Za razliku od tog pristupa, Šoškić navodi da se u Srbiji ne predlaže takav model upravljanja resursima. Umesto toga, prema njegovom opisu, predlog je da se mineralno bogatstvo ustupi stranoj kompaniji sa „kontroverznom istorijom poslovanja”. U raspravama o Jadar projektu ova tačka postaje relevantna jer se direktno odnosi na raspodelu ekonomske koristi i na način na koji država zadržava kontrolu nad strateškom vrednošću resursa.
Pored ekonomskih parametara, Šoškić uvodi drugi stub procene: uticaj na poljoprivredu i turizam u području koje bi bilo pogođeno projektom. On ukazuje da treba meriti koliko bi te delatnosti bile izgubljene zbog realizacije projekta i koliko bi mogle trajati duže od aktivne faze eksploatacije mineralnih resursa. U tom okviru ocenjuje se mogućnost da bi dodatna ulaganja i podsticaji mogli omogućiti veće rezultate za te sektore nego što bi donela eksploatacija tokom perioda rada rudnika.
Konačno, treći segment procene odnosi se na ekološke posledice kao negativne eksternalije. Šoškić navodi da je nakon objavljivanja zbornika radova sa konferencije Srpske akademije nauka i umetnosti pod nazivom „Jadar projekat – šta je poznato?” pitanje za njega zatvoreno. On poziva na zaključke te konferencije u kojoj su, kako tvrdi, najistaknutiji stručnjaci iz zemlje pretežno zauzeli negativan stav prema realizaciji projekta.
U tekstu se dalje precizira da bi eventualno ponovno otvaranje teme zahtevalo novu nezavisnu naučnu konferenciju ili nezavisne naučne radove o istoj temi ili dokaz o pozitivnom ekološkom primeru eksploatacije iste tehnologije i sa istim mineralnim bogatstvom na drugoj lokaciji u svetu. Do tada Šoškić upućuje na oslonac na smernice koje je SANU objavila kroz taj naučni materijal. Time se rasprava o Jadar projektu vraća na institucionalni okvir naučne verifikacije rizika.
U širem regionalnom kontekstu spor oko litijuma nije ograničen samo na Srbiju već utiče na način na koji države Zapadnog Balkana oblikuju politike upravljanja kritičnim sirovinama. Modeli raspodele vrednosti kroz rudarske naknade, poreski tretman profita i uslovi transfera dobiti postaju merila po kojima se upoređuju različite jurisdikcije pri donošenju odluka o projektima eksploatacije. Za industrijske aktere to znači da će regulatorni dizajn ugovora o resursima sve više određivati koliko će domaća ekonomija imati koristi od lanaca snabdevanja baterijama i metalima.
