Tekst Dejana Vuka Stankovića „Moratorijum na ekološki populizam” bio bi sasvim u redu da je uokviren i da je u zaglavlju obeležen kao „Oglas”. Ima „Rio Tinto” velike fondove za marketing, za isplate honorara lobistima koji svoja uverenja mere novcem a ne racionalnim ekološkim argumentima. Pošto se ne radi o plaćenom oglasu, dobili smo autentičan pamflet.
Autor deli isti onaj žal kao i Aleksandar Vučić koji je početkom 2023. izjavio da mu je žao što nije omogućio referendum o eksploataciji litijuma, tražene ali i osporavane rude koja se koristi za punjive baterije mobilnih telefona, laptopa i električnih automobila.
„Da je referendum bio, opozicija bi izgubila. Žao mi je što smo poslušali te nesrećnike i lažove pa odustali od najvećih i najboljih investicija.” „Ja sam jedini koji se zvanično zalaže da koristimo litijum jer smatram da ne treba da budemo jedine budale na svetu koje to ne rade”, izjavio je tada predsednik gostujući na RTS-u.
Sledeći takva uputstva, Stanković bi da reanimira litijumskog mrtvaca, pa nam nudi kolosalnu zamenu teza: narod se na prošlim izborima većinski izjasnio za Srpsku naprednu stranku, neki osvedočeni protivnici iskopavanja litijuma nisu prešli cenzus – što znači da je narod većinski podržao rudarenje „Rio Tinta”.
„Vatreno zalaganje za ustavni moratorijum na kopanje litijuma pretvorilo se, voljom naroda Srbije, u demokratski moratorijum u ekološki populizam. U slučaju profesora (Ratka) Ristića, izostao je i transfer naučnog autoriteta profesora univerziteta u oblast politike. Njegova anti-Rio Tinto ekspertiza ostala je bez političke legitimacije i autoriteta.” Tako je to genijalno zaključio D. V. Stanković koji se odmah legitimisao nazivajući pežorativno čitav jedan pokret „ekološkim populistima”. Već u startu je protivnike rudarenja litijuma pokušao da diskredituje.
„’Sveti’ medijski rat protiv ’Rio Tinta’ ugaoni je kamen ekološkog populizma, pri čemu je na bizaran način postao i odlika građanske ’čestitosti’ i kolektivne odgovornosti’”, definiše autor svoje rivale ali i sopstvenu „čestitost”. „Ekološki populizam je politički stav odbijanja istraživačko-tehnološkog procesa korišćenja prirodnog resursa zbog diskutabilne, (ne)opravdane zabrinutosti za životnu sredinu.”
Otkud Stankoviću pravo da arbitrira, da iz debate ekskomunicira univerzitetske profesora, da tako olako i arogantno tuđe stavove proglašava za „diskutabilne”? Kako je protest onih koji su uzvikivali „Rio Tinto marš sa Drine” na jednom postao „(ne)opravdan”? Koje mu to kvalifikacije daju za pravo da omalovažava zabrinutost velikog dela srpske javnosti?
Ako su i glasali za SNS, ne znači da su ljudi za ekološko uništavanje ne samo Jadra, već i velikih delova ove zemlje sa dugoročnim i neizlečivim posledicama. Nisu izbori bili referendum za iskopavanje litijuma, kao što autor priznaje, ali bi u svom uratku želeo da dokaže suprotno.
Ne bih da ulazim u njegove motive, mada ih nema mnogo. Čini se jasnim da D. V. Stanković želi da pomogne novoj vladi da popravi štetu zbog odluke da suspenduje prvobitno datu saglasnost na iskopavanje litijuma. Zato svesno previđa da je ta odluka bila iznuđena u talasu demonstracija i blokada puteva širom Srbije – u kojima je učestvovalo i mnogo naprednjaka. Ne moraju ljudi da na sve teme misle isto.
„Medijski i ’ulično’ hiperaktivni antilitijumski lobi zeleno-levih stranaka i pojedinaca, uklopio se u širu, politički hibridnu koaliciju ’Srbija protiv nasilja’. Razmere njihovog političkog posrnuća nisu neposredno vidljive”, konstatuje autor vizionarskog talenta da utvrdi „razmere posrnuća” – najvećeg uspeha opozicije od 2014!
To što je antilitijumska koalicija pobedila na lokalitetima gde se očekuje otvaranje rudnika, rezultat je „kampanje straha i dezinformacija”, nadahnuto zaključuje autor. Debakl protivnika rudarenja njemu je neposredno proverljiv i otvara „prozor mogućnosti za nove razvojne šanse i društveno-ekonomsku dobit i blagostanje, kako lozničkog kraja, tako i države Srbije”.
Uvažavam što se D. V. S. nedvosmisleno deklarisao i što je, uz sve spoljne podsticaje, smogao hrabrosti da ovako otvoreno gurne prst u oko većinskoj javnosti ove zemlje. Njegov tekst je doprinos predsedniku i naprednjačkim vlastima koji bi da rudarenje litijuma započnu ponovnim otvaranjem političke jame. „Rio Tinto” će to takođe znati da ceni.
Izvor : Politika
