Evropa se suočava s izazovima u obnovi svojih domaćih lanaca snabdevanja za litijum, retke zemljoradnje, bakar i metale za baterije. Ključni faktor koji će odrediti lokacije novih rafinerija nije samo geologija, već i troškovi električne energije. U industrijama kao što su prerada litijuma, rafinacija bakra i metalurgija retkih zemalja, energetski troškovi predstavljaju značajan deo operativnih izdataka.
Kako bi smanjila zavisnost od uvoza prerađenih metala, Evropa se okreće stabilnosti cena električne energije kao ključnom elementu geografije svoje nove industrije prerade minerala. Prema Zakonu o kritičnim sirovinama Evropske unije, cilj je da do 2030. godine 40% kritičnih minerala koji se koriste u Evropi bude prerađeno unutar regiona. Ovaj cilj zahteva izgradnju brojnih novih rafinerija i hemijskih postrojenja širom kontinenta.
Kada investitori analiziraju moguće lokacije za nove projekte, dugoročna stabilnost cena električne energije postaje presudna. Energetski troškovi mogu značajno uticati na ekonomsku isplativost rafinerijskih objekata na globalnom tržištu. Na primer, procesi poput grafitizacije koji zahtevaju temperature iznad 2.500°C ili elektrolitička rafinacija bakra pri temperaturama većim od 1.200°C zahtevaju konstantnu opskrbu energijom.
U okviru ključnih segmenata prerade minerala, troškovi energije mogu činiti značajan deo ukupnih operativnih troškova. U rafinaciji bakra, troškovi energije predstavljaju između 20% i 30% ukupnog budžeta, dok u procesima grafitizacije taj procenat može dostići i više od 30%. Prerada litijuma zahteva stabilnu opskrbu energijom koja čini oko 10% do 15% operativnih troškova.
U poređenju sa globalnim rivalima kao što su Kina i Indonezija, gde su troškovi električne energije niži zbog dugotrajne industrijske politike i dostupnosti jeftine energije, Evropa se suočava s višim industrijskim cenama struje koje mogu otežati konkurentnost njenih projekata. U nordijskim zemljama kao što su Švedska i Finska, prisutnost obnovljivih izvora energije stvara povoljniji okvir za razvoj kapaciteta prerade baterijskih metala.
Francuska takođe postaje važan centar za preradu retkih zemalja kroz projekte poput fabrike za reciklažu Caremag u Lacquu i proširenih operacija prerade u La Rochelleu. Ove inicijative koriste postojeću industrijsku infrastrukturu i blizinu evropskim proizvodnim centrima.
S obzirom na to da jugoistočna Evropa privlači pažnju kao potencijalna lokacija za nove projekte prerade, Srbija se ističe zahvaljujući svojoj industrijskoj tradiciji i konkurentnim energetskim uslovima. Sa istorijom metalurških operacija koja datira decenijama unazad, Srbija poseduje kvalifikovanu radnu snagu koja može podržati razvoj novih rafinerija.
Cene industrijske električne energije u Srbiji kreću se između €0.14 i €0.18 po kilovat-satu, što ih čini relativno konkurentnim u odnosu na zapadnoevropska tržišta. Stabilna opskrba energijom iz hidroelektrana i termalnih elektrana pruža osnovu potrebnu za energetski intenzivne industrijske operacije.
Geografski položaj Srbije omogućava povezivanje centralne Evrope sa mineralnim resursima jugoistočne Evrope kroz međusobno povezane mreže trgovine električnom energijom. Ova povezanost može poboljšati sigurnost snabdevanja energijom za velike industrijske projekte dok Evropa nastoji da izgradi kapacitet prerade više strateških minerala.
Razvoj kapaciteta prerade litijuma predstavlja hitnu potrebu kako bi se zadovoljila rastuća potražnja evropske industrije električnih vozila. Iako su planirane fabrike za preradu litijuma u Nemačkoj, Finskoj i Portugalu, dodatni kapaciteti će biti potrebni da podrže rastući sektor proizvodnje baterija.
Prerada retkih zemalja i grafita takođe nudi mogućnosti za širenje kapaciteta unutar Evrope. Izgradnja lanca prerade retkih zemalja zahteva složene procese koji zavise od pouzdane opskrbe energijom potrebne za visoke temperature tokom metalurških operacija.
S obzirom na sve navedeno, uspeh strategije Evrope o izgradnji domaće kapacitete prerade zavisiće od sposobnosti novih postrojenja da obezbede dugoročnu opskrbu električnom energijom po konkurentnim cenama. Ovo stvara izazov za donosioca odluka koji moraju pronaći ravnotežu između energetske tranzicije ka smanjenju emisija i očuvanju ekonomskih interesa energetskih intenzivnih sektora.
