Evropska strategija za smanjenje klimatskog uticaja oslanja se na elektrifikaciju transporta i industrije, pri čemu litijum ostaje ključna sirovina za baterije. Istovremeno, potražnja za ovim beličasto-alkalnim metalom raste u globalnim razmerama, dok se u pojedinim državama javlja otpor prema novim rudarskim planovima. U takvom kontekstu, regulativa, ekološki rizici i finansijska održivost postaju jednako važni kao i geologija ležišta.
U Nemačkoj, gde trenutno ne postoji proizvodnja niti prerada litijuma, razvoj više projekata pokazuje kako se evropski pristup pomera ka domaćim izvorima. Prema procenama geologa Majkla Šmita iz nemačke agencije za mineralne resurse DERA, prerada bi mogla da počne najranije krajem 2024. ili početkom 2025. godine, zavisno od dinamike tehnološke pripreme i usklađivanja sa zahtevima propisa. Ovakav vremenski okvir je relevantan jer se planovi za lansiranje proizvodnje u Evropi u velikoj meri vezuju za period do 2030. godine.
DERA ističe da se litijum u Nemačkoj nalazi i u stenskim formacijama i u podzemnim vodama, pa se pristupi eksploataciji razlikuju po lokaciji. Dva napredna projekta ciljaju različite metode izdvajanja, što utiče na troškove, tehničke rizike i način upravljanja uticajima na okolinu. U praksi, izbor tehnologije određuje i koje vrste dozvola i kontrola životne sredine dolaze do izražaja.
Jedan projekat u Gornjoj Rajnskoj oblasti vodi Vulkan Energy Resources, sa fokusom na ekstrakciju litijuma iz podzemnih voda kao nusproizvoda proizvodnje toplote i električne energije. Takav model oslanja se na geotermalne tokove i zahteva specifična tehnološka rešenja, što može uticati na ekonomsku računicu projekta. Drugi projekat je smešten u Rudnim planinama (Ore Mountains) na granici sa Češkom i zasniva se na tradicionalnom rudarenju litijuma iz čvrste stenske mase.
U Rudnim planinama projekat vodi kompanija Cinvladj, a planirani obim proizvodnje je ranije procenjen na 12.000 tona godišnje. Kasnije je najavljeno povećanje cilja na 16.000 do 18.000 tona godišnje, što bi ga pozicioniralo kao drugi najveći projekat za eksploataciju litijuma iz tvrdih stena u Evropskoj uniji i treći u Evropi. Ove brojke su posebno značajne za procenu potencijalnog doprinosa evropskoj ponudi, s obzirom na to da je Portugal trenutno jedina zemlja koja proizvodi litijum u Evropi.
Tehnološki napredak omogućio je bušenje duboko ispod površine radi izdvajanja litijuma iz geotermalnih izvora, ali ekonomska i ekološka održivost ostaju otvorena pitanja. Šmit navodi da je postignut napredak, ali da izazovi i dalje postoje kada je reč o istovremenom postizanju profitabilnosti i ispunjavanju kriterijuma zaštite životne sredine. U industrijskim projektima to se obično prevodi na potrebu za dokazivanjem performansi tokom rada postrojenja i stabilnosti parametara sirovine.
Na strani tehnološkog napretka, Vulkan Energy je započeo proizvodnju litijum-hlorida, korak bliži proizvodnji litijum-hidroksida koji se koristi u baterijama. Taj potez predstavlja prvi put da je litijum dobijen iz Nemačke, što ima operativni značaj za smanjenje oslanjanja na uvoz sirovina. Ipak, prelaz sa međuproizvoda ka finalnim hemikalijama zavisi od daljih kapaciteta prerade i tržišne potražnje.
Širi evropski okvir dodatno naglašava stratešku dimenziju razvoja domaćih izvora litijuma. Evropa trenutno zavisi od Kine kada je reč o ovom ključnom elementu za baterije električnih vozila i mobilnih uređaja. Da bi se smanjila ta zavisnost, države EU rade na oko 20 istraživačkih projekata vezanih za litijum, pri čemu su među najnaprednijima Srbija, Francuska, Finska, Portugal, Španija, Nemačka, Češka i Austrija.
Većina tih inicijativa ima cilj da započne proizvodnju između 2026. i 2032. godine, što znači da regulatorna procedura i tehničko dokazivanje moraju biti usklađeni sa rokovima industrijalizacije. Istovremeno, protivljenje javnosti prema rudarskim aktivnostima nije ograničeno samo na Srbiju: protesti su zabeleženi i u Portugalu, jedinoj evropskoj zemlji koja trenutno proizvodi litijum. Takvi događaji ukazuju da društvena licenca može postati faktor koji utiče na tempo realizacije projekata.
U Srbiji se Jadar projekat posmatra kao jedan od scenarija za buduće snabdevanje Evrope litijumom, a upravlja ga Rio Tinto. Međutim, budućnost projekta ostaje neizvesna zbog političkih dešavanja i javnog protivljenja koje prati planirane aktivnosti eksploatacije. Nemačka agencija DERA naglašava potrebu da se pažljivo prate razvojni tokovi u Srbiji kako bi se procenile implikacije po evropsku mapu izvora.
Šmit komentariše pitanje mogućeg oslanjanja na projekte poput Jadara kroz prizmu smanjenja zavisnosti Evrope od uvoza sirovina. On ističe da bi rudarenje i proizvodnja unutar Evrope imale širi regionalni značaj umesto koristi ograničenih samo na pojedinačne države. U tom okviru relevantno je kako se domaći izvori uklapaju u ukupnu bilansu ponude koja treba da prati rast potražnje.
Globalna slika pokazuje koncentraciju proizvodnje u nekoliko regiona: Australija prednjači po obimu proizvodnje, zatim slede Čile i Kina. U Evropi Portugal ostaje jedini proizvođač litijuma koji se primarno koristi za keramiku, dok je ostatak kontinenta uglavnom u fazi razvoja istraživanja ili pripreme projekata. Na strani lanca vrednosti dominacija Kine je još izraženija: kineske kompanije čine 76% globalnog tržišta baterija.
Kada se razmatra industrijska tražnja do 2030. godine, očekuje se značajno povećanje evropske potražnje za litijumom, pa razvoj domaćih izvora dobija dodatnu operativnu težinu. Ipak, tržišni uslovi utiču na investicione odluke: Šmit navodi da su cene litijuma pale poslednjih godina, što otežava obezbeđivanje finansiranja za nove projekte širom sveta. Finansijska dostupnost tako ostaje globalni izazov koji može usporiti realizaciju čak i tamo gde su resursi identifikovani.
U zbiru posmatrano, nemački projekti pokazuju kako različite metode eksploatacije mogu dovesti do različitih tehničkih zahteva i faza prerade, dok slučaj Jadara ilustruje kako politički rizik i javni otpor mogu preusmeriti dinamiku razvoja kritične sirovine. Istovremeno, evropski istraživački portfelji do 2026–2032 nastoje da popune jaz između rastuće tražnje i ograničene sadašnje proizvodnje unutar EU. Na globalnom nivou koncentracija proizvodnje i dominacija Kine u baterijama ostaju strukturni faktori koji oblikuju pregovore o lancu snabdevanja.
