Sa političarima na vlasti, koji o potencijalnom odštetnom zahtevu Rio Tinta govore kao da su njihovi advokati, čak i samo odlaganje konačne odluke uvećava buduću zaradu rudarske kompanije, čija je srpska firma u tri poslednje godine potrošila više novca nego u prethodne dve decenije
U mnogo čemu, april je bio u znaku Rio Tinta. Prvo, pokazalo se da je informacija nezvanično poturena medijima u novembru (koju sama kompanija nije želela ni da potvrdi ni da demantuje) o masovnom otpuštanju u njenoj domaćoj ekspozituri Rio Sava Explorejšn koje vodi ka gašenju firme, zaista bila predizborna igrarija, kako su to i sumnjali ekološki aktivisti.
Jer, uprkos tome što je i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović nedavno izjavila kako su „čuli“ da je bilo nekih smanjenja broja zaposlenih, zvanični podaci (kojima država raspolaže u realnom vremenu i ne mora da sluša glasine, dok ostali moraju da čekaju objavljivanje godišnjih finansijskih izveštaja) pokazali su da je Rio Sava 2023. završila sa rekordnih 150 zaposlenih. Duplo više nego što je, recimo, imala 2020, kada su protiv otvaranja rudnika litijuma mogli da se čuju tek pojedini glasovi i kada se nisu mogli predvideti ni masovni protesti, ni snažno zauzimanje kritičkog stava SANU prema projektu Jadar.
Uporedo sa objavljivanjem finansijskog izveštaja, u Londonu je održana godišnja skupština akcionara Rio Tinta, na kojoj planirani rudnik litijuma kod Loznice nije pomenut do obraćanja iz publike doktorantkinje na Kembridžu Sofije Stefanović.
Ko bi potrošio 155 miliona evra na projekat na koji je stavljena „tačka“
„Stotine hiljada građana govori ‘ne’ ovom projektu već godinama. Zato kampanja da se on oživi, koja se sprovodi i kroz medije i kroz značajna ulaganja u lokalne projekte, posle građanskog otpora i ukidanja projekta zvuči kao suprotnost slušanju o kome se puno govorilo na ovoj skupštini i kao suprotnost brizi. Tako nešto se doživljava kao nedemokratsko ponašanje i kao društveni inženjering za prihvatanje projekta koji preti da potpali društveni sukob. Da zaista slušate, čuli biste da je odgovor bio čvrsto ‘ne’, i takav je već duže vreme“, istakla je Stefanović.
Izvršna direktorka Rio Tinta za minerale, Šinejd Kofman, uzvratila je uveravanjima da je projekat Jadar izvodljiv bez ugrožavanja životne sredine i da to pokazuju procene uticaja na prirodnu sredinu koje su izrađene pre mnogo godina, u okviru procedure za dobijanje dozvola, ali da ti izveštaji nisu objavljeni samo zato što je Vlada Srbije ukinula dozvole. I pojasnila: „Od tada smo radili dve stvari. Trudili smo se da komuniciramo sa što više ljudi spremnih da razgovaraju sa nama, iz svih sfera života, da bismo razumeli njihovu zabrinutost i da bismo im pružili informacije o projektu jer nismo imali priliku za to uoči procesa pribavljanja dozvola. Drugo, trudili smo se da objavimo što više informacija na našem sajtu“.
Ali da li je to zaista bila glavnica njihovih aktivnosti nakon pravnog zaustavljanja projekta Jadar?
Istoga dana kada je u Londonu zasedala skupština akcionara, u Beogradu je predstavljena analiza poslovanja Rio Save, koju je za ekološku organizaciju „Marš sa Drine“ izradila advokatska kancelarija Đorđević.
Za konsultantske usluge 200.000 evra dnevno
Prvo što im je upalo u oči jeste činjenica da je u poslednje tri godine, Rio Sava potrošila više novca nego što je to učinila od osnivanja 2001. pa do 2020, ali glavni nalaz predstavlja saznanje da je od kada je na projekat „stavljena tačka“, na izradu studije izvodljivosti i druge konsultanske usluge potrošeno čak 155 miliona evra. Poređenja radi, dok je za „troškove reklame i propagande“ u prethodne dve godine Rio Sava izdvojila ukupno 90.000 evra, u istom periodu je na konsultacije u proseku trošila više od 200.000 evra – dnevno.
Mogu li takvi iznosi biti realni?
„Da bi se ušlo u vrednost svakog ugovora, moralo bi da se dođe do izveštaja o transfernim cenama koji se šalju Poreskoj upravi, pa da se vidi da li su cene ugovorene u skladu sa tržišnim vrednostima ili nisu. Ako se radi o naduvanim fakturama, onda možemo da govorimo o elementima privrednog prestupa, krivičnog dela pranja novca, poreske utaje… Rio Sava je u Srbiji plaćala minorne iznose poreza – potroše 100 miliona evra, a plate porez od samo sto hiljada“, kaže advokat Sreten Đorđević.
U studiji o ekonomskoj isplativosti – pogrešni podaci o najvećim izvoznicima
Jedini za sada poznat rezultat angažovanja spoljnih konsultanata predstavlja Procena ekonomskog uticaja Jadra koju je za Rio Tinto izradila firma Ergo Strategy Group, a čiji je sadržaj očigledno namenjen ubeđivanju vlasti u Srbiji da se što pre predomisli i nastavi sa izdavanjem dozvola za rudnik.
A ako sama činjenica da su njeni osnivači prethodno osam godina radili u Rio Tintu, nije dovoljna da ih smatramo „povezanim pravnim licem“ (koje bi moglo da ugovori netržišnu cenu svojih usluga), sumnju definitivno podgreva to što su u njihovom izveštaju navedeni krivotvoreni podaci o najvećim srpskim izvoznicima u 2021. Očito u nameri da se budući izvoz rudnika litijuma učini što impresivnijim, umesto stvarnih podataka Ministarstva finansija na koje se autori pozivaju, navedeni su nasumično umanjeni iznosi. Tako je HBIS grupa, te godine najveći izvoznik sa 753 miliona evra, na grafikonu u izveštaju drugoplasirana sa oko 400 miliona, dok je Ziđin Bor Koper ucrtan sa nešto ispod 600 miliona, iako je tada izvezao robu vrednu 750 miliona evra.
Ekonomista Božo Drašković smatra da bildovanje troškova Rio Save omogućava Vladi Srbije da preti narodu odštetnim zahtevom pred međunarodnom arbitražom, koji će ovu zemlju koštati milijarde ukoliko se od rudnika definitivno odustane. Ali nije stvar samo u pritisku na javno mnjenje.
„To je jedna igranka koja funkcioniše između multinacionalnih kompanija i persona iz vlasti. I dojučerašnja predsednica Vlade je govorila kako postoji opasnost da će Srbiju to jako puno da košta, zbog toga što – bože moj – onemogućavamo kompaniju da cedi profit ovde. Takav neokolonijalni položaj su prihvatili ljudi koji vode ovu državu, a dobrim delom i oni koji su je prethodno vodili. Pumpanje troškova jeste povećavanje prostora za odštetni zahtev. Kada bi gospoda iz Rio Tinta omogućila kompletan uvid u svoje poslovanje, videli bismo da su to najčešće jako preplaćeni poslovi da bi se napravila ta velika grudva potencijalnih obaveza koja Srbija ima prema Rio Tintu, ukoliko ekološki pokreti i narod spreče eksploataciju litijuma“, kaže Drašković.
Srbija na međunarodnoj arbitraži nije dobila nijedan spor
A ukoliko zastrašivanje ne uspe, verovatnoća da će do visoke odštete doći je veoma velika. Svojim licitiranjem sa odštetom od pola milijarde ili čak milijardom evra, koju je pomenuo predsednik Aleksandar Vučić, najviši državni zvaničnici zapravo priznaju kao legitimne troškove nastale nakon što je država ukinula sve pravne osnove za realizaciju projekta Jadar.
„Ne znam da je Srbija dobila jednu jedinu arbitražu u međunarodnim sporovima, mi smo čuveni po tome još od Galenike. Oni koji pripremaju teren u slučaju Rio Tinta, spremaju se da čak i ako otpor naroda bude takav da ne mogu silom da dođu u prostor za eksploataciju, mogu da zarade na nama dve milijarde. Zato što smo mi i nevični i vrlo često korumpirani u tim procesima arbitraža i postoji uvek opasnost da se one izgube“ upozorava Drašković.
Po njegovim rečima, međunarodne arbitraže vrlo često funkcionišu po principu lobiranja i moći i nisu tako pravedne. Ne smete sebi dozvoliti da uskočite u tu igru, a ovde se pravi kontinuitet grešaka kada je reč o međunarodnim ugovorima i poslovima sa multinacionalnim kompanijama, kaže sagovornik Radara.
„Postoje najmanje tri uzroka toga. Prvo, sklonost ljudi koji donose odluke da za provizije prodaju društveni interes. Drugo je neukost u analizi mogućih rizika i njihovom otklanjanju, a treće je veština kompanija i njihova moć da plate najbolje advokate i stručnjake, a istovremeno iza njih često stoje njihove zemlje“, pojašnjava Drašković.
Velike igre sa malom rudnom rentom i transfernim cenama
U pomenutom izveštaju Ergo grupe se može pročitati i predviđanje da bi rudnik litijuma, nakon što istekne period državnih podsticaja i olakšica, državi i opštini Loznici donosio čak 184,5 miliona evra godišnje – prvenstveno kroz porez na dobit, porez na dividendu i kroz rudnu rentu. I tu dolazimo do druge moguće uloge naduvavanja troškova Rio Save. Jer porez na dobit se ne ubira ako dobiti nema, uglavnom se u tom slučaju ni dividende ne isplaćuju, a budući da Rio Sava planira da proizvodi litijum-karbonat, plaćala bi za rudnu rentu pet odsto od iskazanog profita, umesto od ukupnog prihoda, kao u slučaju vađenja sirove rude.
„Naš postojeći pravni okvir u oblasti rudne rente govori u prilog tome da bi profit Republike Srbije od ovog rudnika bio zanemarljiv. A Srbija ima već ustaljenu praksu menjanja slova zakona za određene investitore. Najpoznatiji primer je prodaja NIS-a, gde je Vlada bilateralnim sporazumom smanjila Rusima rudnu rentu sa zakonskih sedam na tri odsto i ona je i dalje na snazi. Postoji neverovatan prostor za zloupotrebu. Sva ova ulaganja, koja mogu da budu i naduvana, i sva buduća ulaganja će se stavljati na teret troškova. Oni su sada gubitaš sa minusom od gotovo pola milijarde evra, koji će se preneti kada sutra počnu eksploataciju, tako da država može da ne dobije ništa godinama“, kaže advokat Đorđević.
Ili nikada, ako imamo u vidu da ništa ne bi sprečavalo Rio Savu da litijum-karbonat umesto na tržištu, prodaje matičnoj ili povezanoj kompaniji po cenama koje bi osiguravale da profita ne bude.
„To je poznat model koji se primenjuje u manje razvijenim zemljama. Dakle imate firmu koja prodaje svojoj drugoj firmi u inostranstvu, najčešće u poreskim rajevima, koja će onda prodavati finalni proizvod, a vi ćete ovde u zemlji imati vrlo niske prihode, nećete imati dobit ili će biti neznačajna, imaćete neke prihode od poreza i rente, ali je sve to apsolutno minorno u odnosu na ekstremno visoke profite koje imaju te kompanije. Čitav mehanizam je razvijen nakon sloma kolonijalizma, kada je postojao direktan vojno-administrativni uticaj u zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike i kolonijalne sile su direktno eksploatisale te resurse. Neokolonijalizam je doneo ovaj ‘fini’ mehanizam pritiska i eksploatacije, u kome se podmićuju lokalne političke vođe koji za staklene perlice ili račune u bankama u poreskim rajevima, prodaju ekonomske interese svoje zemlje. Na kraju krajeva, poznati su i slučajevi kada su kompanije kada im nije uspelo podmićivanje političara, organizovale pobune i ratove“, kaže Božo Drašković.
Ali pošto naši političari predano rade i na promociji otvaranja rudnika i na afirmaciji neopravdano velikog odštetnog zahteva ukoliko do realizacije projekta Jadar nikada ne dođe – barem ne moramo da brinemo da će se zaratiti.
Izvor: Radar
