Odgovor na pitanje koliko koštaju Jadar i Rađevina nije dat, niti će biti dat sve dok se uništavanje pejzaža i preseljenje stanovništva smatraju neminovnom štetom koja nije procenjena, a litijum, poznat kao “belo zlato”, smatra se vrednijim od bilo čega drugog. Kada se nečemu ne proceni vrednost, smatra se trivijalnim,gotovo kao da i nema vrednost (cenu). Ovo pitanje je pokrenuto na skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) pod nazivom „Projekat Jadar – šta se zna?“
Ono što je tada bilo poznato, jeste tehnologija za dobijanje litijum karbonata i borata iz rude jadarit ispiranjem koncentrovanom sumpornom kiselinom. Procena uključuje troškove proizvodnje, planirano trajanje eksploatacije i verovatno dobit kompanije od eksploatacije. Uz to, verovatno je uzet u obzir i rudarski honorar koji će država ubirati po postojećim propisima, a koji iznosi oko pet odsto ostvarene dobiti strane kompanije.
Ako bismo razradili početno pitanje, radilo bi se o vrednosti prirodnih i bioloških resursa na površini mineralnog ležišta, kao i površinskih, a još više podzemnih vodnih resursa koji bi se u velikoj meri koristili u procesu ekstrakcije litijuma. Poredi se ova vrednost sa “belim zlatom” koje će prvenstveno koristiti profitu inostrane rudarske kompanije. Zanemaruje se činjenica da je voda, kao prirodni resurs, od vitalnog značaja za budućnost svakog društva. Konačno, ne manje važno, stanovništvo koje živi i zarađuje za život od ovih resursa je takođe zanemareno.
Paradoksalno, ignorisanjem značaja prirode u ublažavanju efekata klimatskih poremećaja favorizuju se megaprojekti koji dovode do sve vidljivijih negativnih posledica.
Dosadašnja iskustva govore da je ideja održivosti i održivog razvoja, koja preovlađuje u različitim međunarodnim i domaćim usvojenim dokumentima, često samo mrtvo slovo na papiru. Očuvanje biodiverziteta je suštinski deo agende održivosti. U praksi sve ide protiv ove ideje – od što bržeg i obimnijeg iskorišćavanja prirodnih resursa, uz odsustvo suzdržanosti kada je reč o profitu onih koji resurse koriste nekontrolisano.
U tom kontekstu treba razmotriti ideju izgradnje rudnika u dolini Jadra, kao i sve projekte koji predviđaju i pripremaju teritoriju Srbije kao države za rudarstvo i prljave tehnologije. Ne čudi što strane kompanije hrle u Srbiju kada vide kako se država i značajan deo stanovništva odnose prema sopstvenoj sredini. Izgovor da je to neophodno i da su sve zemlje prošle kroz ovu makijavelističku fazu uništavanja prirodnih resursa i da će tek kasnije, kako se društvo bude obogatilo, shvatiti da je „đavo odneo šalu“, jednostavno ne drži vodu.
Zagovornici izgradnje rudnika u regionu Jadra pokušavaju da minimiziraju štetu po životnu sredinu obećavajući poštovanje najviših ekoloških standarda u rudarstvu, često koristeći frazu „zeleno rudarenje“. Sistematsko označavanje nečega kao „zelenog“ stvara iluziju da je problem jeste ili će biti rešen, a to je daleko od smisla. Tačniji termin bi bio „ekološki odgovorno rudarstvo“. Ovakve prakse se retko primenjuju globalno, a podrazumevaju minimiziranje svih šteta u najvećoj mogućoj meri. Na primer, u ekološki odgovornom rudarstvu, otpadni materijal (jalovina) koji nastaje preradom rude vraća se u eksploatisani deo rudnika nakon tretmana. Jasno je da takve prakse značajno povećavaju troškove eksploatacije, čineći je sve manje profitabilnom.
Pitanja oko izgradnje rudnika u Jadarskom regionu ne mogu se izolovati od ponašanja stranih rudarskih kompanija prema prirodnim resursima u drugim zemljama, obično bivšim kolonijama ili zemljama u razvoju. Ono što se dešava u Srbiji po tom pitanju veoma liči na ponašanje stranih rudarskih kompanija, potpomognuto stavom države da je sve na prodaju. Treba samo sagledati ekološke uslove u Boru i Majdanpeku i projektovanu budućnost žagubičkog kraja da bi se jasno sagledao pristup stranih rudarskih kompanija, posebno kineskih, po pitanju zaštite životne sredine u Srbiji.
Zaista, takve kompanije se često ponašaju kao da su država u državi. Vredi napomenuti da kineske kompanije drže oko 14% akcija u Rio Tintu. Sve su to primeri ekološki neodgovornih, ali veoma profitabilnih rudarskih praksi, čije će posledice biti evidentne stotinama godina nakon eksploatacije. Sanacija ili maskiranje ovih posledica nije lako, brzo ili jeftino.
Šta je razlog za ovoliku zainteresovanost za rudna bogatstva Srbije?
Naravno, postavlja se fundamentalno pitanje: čemu tolika žurba za rudnim bogatstvom Srbije? Iz kojih razloga strane rudarske kompanije dolaze u Srbiju i šta je to što ih toliko privlači? Verujem da je odgovor prilično jednostavan i da se svodi na to da je odnos države prema očuvanju životne sredine poslednji „delić koji nedostaje“ i da je evidentan na skoro svakom koraku, od zagađenja vazduha i otpadnih voda, koje služe kao sakupljači otpada, do deponija smeća. i otpad razbacan po raznim lokacijama, uništavanje prirode, nesprovođenje zakona, loše rađene studije uticaja na životnu sredinu, razni projekti koji postoje samo na papiru,kao i odnos stanovništva prema sredini u kojoj živi.
S druge strane, primetna nefunkcionalnost i nekompetentnost institucija, netransparentnost odluka i finansija i korupcija koja muči ovo društvo čine Srbiju teškim bolesnikom.
Ukratko, Srbija je zemlja u kojoj netransparentni dogovori često dovode do ishitrenih i nepromišljenih projekata. Govoreći o projektu Jadar sa meštanima Gornjih Nedeljica, predsednik Srbije je naveo da „nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je prvobitno planirano“,direktno naglašavajući kako je nekritički i nepromišljeno projekat Jadar odobren i predat Rio Tintu da započne preseljenje i ubedi stanovništvo propagandom i neodoljivim ponudama.
S druge strane, jasno se pokazuje kakav zanemarljiv odnos država ima prema životnoj sredini i prirodnim resursima, uključujući i stanovništvo koje tamo živi i zarađuje za život. Ukratko, sve je krenulo nasumično, kao što često biva kada nema jasnog uvida u tehnološki proces i njegove posledice, osim deklaracije da će sve biti po najnovijim standardima, što je uobičajeno u propagandnom portfelju Rio Tinta. Na skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) ukazano je na sve nedostatke i nejasnoće ovog projekta, posebno na one koji uključuju aktere koje je Rio Tinto angažovao u izradi studije, a koji se odnose na projekciju industrijsko-rudarskog procesa i postrojenja, odlaganje rudarskog otpada koji je ostao nakon proizvodnje litijum karbonata, kao i infrastrukture, zaduživanje vode za proces i dr.
Stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta i Instituta „Jaroslav Černi”, očekivano, nedvosmisleno su dali zeleno svetlo za projekat rudarstva, dok su stručnjaci sa Biološko-šumarskog fakulteta, koji su ocenjivali biodiverzitet i prirodne i ljudske vrednosti na površini rudarskog ležišta, dali negativnu ocenu ovom projektu.
Slučaj planiranog rudnika u Jadru je paradigma ekološki i društveno neodgovornog ponašanja, što bi, ukoliko bi se realizovalo, bio dokaz da se stara praksa rasprodaje i upravljanja prirodnim resursima nastavlja na uštrb skladnog i uravnoteženog života stanovništva koje vekovima nastanjuje i opstaje u tom delu Srbije, u lepom, pitomom i plodnom kraju. Dakle, vrednost jadarskog kraja daleko prevazilazi novac od litijum karbonata koji će Rio Tinto požnjeti, a koji će, kao što to često biva, posle eksploatacije ostaviti za sobom pustoš.
Izvor : Serbia Business
