Evropska industrija ulazi u fazu u kojoj se razmatraju dva suprotna pravca za obezbeđivanje kritičnih minerala i metala, uz direktan uticaj na stratešku autonomiju i otpornost lanaca snabdevanja. U fokusu je i usklađivanje sa ciljevima održivosti i digitalne tranzicije, gde se traži veći doprinos domaćih kapaciteta. Istovremeno, potražnja za proizvodima sa nižim ugljeničnim otiskom raste, pa se povećava i potreba za rudarstvom kao ulaznom karikom.
Jedan scenario oslanja se na rast uvozne zavisnosti, uz napuštanje ili slabljenje evropske rudarske baze. Takav pristup bi, prema razmatranjima u okviru politike sirovina, mogao da dovede do kompromisa u primeni standarda ESG, kao i do većeg rizika po stratečku autonomiju i otpornost. U praksi, veća koncentracija nabavki iz trećih zemalja povećava izloženost promenama na tržištu i regulatornim režimima van EU.
Druga putanja predviđa razvoj 20 do 30 novih strateških rudarskih projekata do 2030. godine u Evropi. Ovaj model se vezuje za jačanje održivog evropskog rudarskog sektora, uz zadržavanje ESG principa usklađenih sa evropskim vrednostima. Ključna razlika je u tome što se kapaciteti za proizvodnju sirovina grade unutar regiona, umesto da se oslanjanje prebacuje na uvoz.
Evropsko rudarstvo se pozicionira kao sektor koji već posluje u okviru strožih ESG kriterijuma i time nastoji da obezbedi sirovine potrebne za industrijski rast. Pored toga, naglašava se značaj zapošljavanja koje rudarski lanci vrednosti generišu na evropskom tržištu rada. U tom kontekstu, rudarske aktivnosti se posmatraju i kao mehanizam za stabilizaciju snabdevanja materijalima koji su neophodni za proizvodnju održivih dobara.
U analizi se navodi da Evropa prednjači u praksi održivog i odgovornog rudarstva, uz oslanjanje na savremene tehnologije koje isporučuju dobavljači iz EU rudnicima. Poseban element je usklađenost sa standardima koji su opisani kao svetski vodeći u delu ESG-a. Time se ističe da rudarska proizvodnja u EU ima potencijal da bude dugoročno održiva i operativno predvidiva u poređenju sa jurisdikcijama gde je primena ekoloških i socijalnih pravila slabija.
Istovremeno, razmatra se i bezbednosna dimenzija lanca snabdevanja sirovinama, uključujući rizik da se određeni resursi koriste kao instrument pritiska. U tom okviru, domaće rudarstvo se predstavlja kao faktor koji smanjuje verovatnoću destabilizacije snabdevanja kada su geopolitički uslovi promenljivi. Za industrijske korisnike to znači manju izloženost prekidima i volatilnosti koja može nastati usled spoljnjih ograničenja.
Evropska politika suočava se sa brzim strukturnim promenama dok se realizuju ambicije EU Green Deal. Ipak, istaknuto je da je kontinent i dalje znatno zavisan od snabdevača iz trećih zemalja za ključne minerale i metale. Ta zavisnost ostaje operativno relevantna jer utiče na troškove nabavke, dostupnost sirovina i planiranje proizvodnje u industriji.
Za jačanje otpornosti lanca snabdevanja identifikuju se tri strategije koje treba da pokriju regulatorni okvir, investicionu dinamiku i operativnu disciplinu. Prvi stub je „license to operate“, odnosno obezbeđivanje i unapređenje uslova za rad unutar EU kroz podršku istraživanjima, priznavanje postojećih kapaciteta, održavanje regulatorne izvesnosti i uvažavanje socio-ekonomskih koristi. Ovaj deo je posebno važan jer utiče na brzinu odobravanja projekata i kontinuitet rada postrojenja.
Drugi stub odnosi se na rast i ulaganja: cilj je privlačenje kapitala, podsticanje inovacija i formiranje radne snage kroz razvoj veština. U tom okviru navodi se da sama legislativa postavlja ambiciozan cilj, ali da su potrebne dodatne mere kako bi investicije bile realno izvedive. Takođe se pominje potreba da Evropa odgovori konkurenciji na međunarodnom nivou kako bi održala tempo razvoja rudarskih kapaciteta.
Treći stub je odgovornost u operativnom smislu, uz fokus na operativnu izvrsnost kao osnovu održivih praksi. Posebno se ističu socijalna prihvatljivost, sinergije između različitih medija ili sektora te efikasnost kroz tehnike održive proizvodnje. Za industriju to znači da konkurentnost nije vezana samo za količine sirovina već i za način na koji se one proizvode.
U delu preporuka za politiku navodi se šest koraka koje bi kreatori javnih politika trebalo da sprovedu radi jačanja rudarskog sektora i usklađivanja sa tranzicionim ciljevima. Prvi korak je imenovanje izvršnog lidera: predviđa se funkcija „Executive Vice President“ zadužena za evropsku industrijsku budućnost, sa mandatom da podstiče industrijsku konkurentnost i investicije kroz domene povezane sa Green Deal. Drugi korak je razvoj EU „Industry Deal“ koji treba da uravnoteži konkurentnost sa ekološkim ciljevima bez odustajanja od održivosti.
Treći korak predviđa procenu potreba vezanih za CRMA, uz rigorozne procene uticaja zakonodavstva EU kako bi se obezbedilo usklađivanje sa zahtevima za eksploataciju sirovina, olakšavanje investicija i razvoj veština. Četvrti korak je pregled klimatskih i ekoloških aspekata postojećih regulatornih okvira kako bi se uskladili uticaji rudarstva sa doprinosom industriji. Peti korak odnosi se na stvaranje konkurentnih uslova okvira i ciljanu državnu pomoć radi premošćavanja infrastrukturnih praznina i olakšavanja prelaska na održive industrijske prakse.
U celini, razmatranja ukazuju na to da će izbor između oslanjanja na uvoz ili ubrzanog razvoja strateških projekata do 2030. godine oblikovati strukturu evropskog tržišta kritičnih sirovina. Istovremeno, naglasak je na tome da regulatorna izvesnost, investiciona sposobnost i operativni standardi ostanu povezani kroz tri navedena stuba strategije. Na taj način politike koje utiču na rudarstvo postaju direktno merljive kroz tempo projekata, dostupnost kapaciteta i usklađenost sa ESG kriterijumima.
