Kontrast između Srbije i Norveške u pogledu upravljanja resursima je velik. Dok Norveška ima značajan udeo, u rasponu od 27 do 78 odsto, u ukupnoj vrednosti proizvodnje nafte i gasa, tantijeme za rudarstvo u Srbiji se kreću od tri do sedam odsto. Ovo neslaganje naglašava potrebu za revalorizacijom rudarske politike Srbije.
Nedavna tvrdnja Ane Brnabić da bi Srbija mogla da postigne norveški životni standard kroz projekat Jadar daleko je od ostvarivog. U Norveškoj, država zadržava značajan deo prihoda od nafte i gasa kroz ugovore o koncesijama, što je suprotno od sadašnjih aranžmana u Srbiji.
Evidentno je odsustvo čvrstog modela koncesije za istraživanje i eksploataciju rudarstva u Srbiji. Predlozi zakona o koncesijama, koncesionim naknadama i tehničkom nadzoru, podneti Skupštini Srbije pre više od godinu dana, ostaju na čekanju. Ovi zakoni, inspirisani modelom koncesije Hrvatske, mogli bi značajno da unaprede okvir upravljanja resursima u Srbiji.
Primena ovih predloženih zakona mogla bi doneti značajne prihode, o čemu svedoče i potencijalni prihodi kompanija poput Zijina i NIS-a. Uz odgovarajuću zakonsku regulativu, lokalne zajednice bi mogle imati značajnu korist, sa izdvajanjima za različite društvene i razvojne inicijative.
Osim pitanja tantijema, rudarski sektor u Srbiji suočava se sa regulatornim prazninama. Zastareli propisi ne uzimaju u obzir minerale u nastajanju kao što su litijum i bor, što ometa njihovu ekstrakciju. Štaviše, vlasništvo privatnih lica nad geološkim podacima predstavlja izazov za efikasno upravljanje resursima.
Istorijski kontekst dodatno komplikuje stvari, jer su prethodne privatizacije davale opsežnu kontrolu nad geološkim podacima privatnim kompanijama. Ovo podriva sposobnost Srbije da iskoristi svoje resurse za održivi razvoj.
Potreba za reformom je očigledna. Srbija mora da usvoji modernu rudarsku politiku koja daje prioritet transparentnosti, pravičnoj podeli prihoda i ekološkoj održivosti. Ako se to ne uradi, rizikuje se rasipanje vrednih resursa nacije.
Izvor: miningwatch.news
