Globalna potražnja za niklom raste u kontekstu dekarbonizacije, ali istovremeno se pojačavaju rasprave o ekološkim troškovima njegove proizvodnje. U izveštaju Međunarodne finansijske korporacije (IFC) pri Svetskoj banci navodi se da bi ispunjavanje ciljeva neto nulte emisije do 2050. godine zahtevalo povećanje godišnje ponude nikla za 208% i bakra za 156% u odnosu na nivo iz 2020. godine. Takav skok stavlja industriju pred pitanje kako uskladiti tempo rasta sa standardima zaštite životne sredine.
Generalni sekretar UN Antonio Guterres upozorio je da se ne sme dozvoliti da se jedna industrija štetna po životnu sredinu zameni drugom u potrazi za neto nulom. Time se u prvi plan vraća problem održivosti rudarskih i prerađivačkih procesa, posebno tamo gde se proizvodnja oslanja na prakse koje izazivaju lokalne posledice. Za evropske učesnike u lancu snabdevanja to je relevantno jer se rizici ne završavaju na nivou sirovine, već se prenose kroz rafinaciju, transport i krajnju upotrebu.
Regulatorni okvir EU dodatno pooštrava očekivanja prema dobavljačima. Direktiva o dužnoj pažnji u pogledu održivosti preduzeća (Corporate Sustainability Due Diligence Directive) predviđa da kompanije od 2029. moraju dokazivati da su njihovi lanci snabdevanja ekološki i društveno odgovorni. U praksi, to znači da se kriterijumi procene šire od porekla rude i obuhvataju uticaje aktivnosti duž lanca vrednosti.
Istovremeno, EU je usvojila Critical Raw Materials Act, koji identifikuje 34 kritična minerala ključna za zelenu tranziciju. Mehanizam akta predviđa olakšavanje partnerstava sa „friendly third countries“ radi obezbeđivanja održivog snabdevanja. Ovakav pristup utiče na način na koji evropske kompanije planiraju nabavku i upravljanje rizicima porekla sirovina.
Kontroverze oko pojedinih projekata pokazuju koliko je teško uskladiti rast kapaciteta sa lokalnim standardima. BASF iz Nemačke i Eramet iz Francuske povukli su se iz velikog projekta rafinerije nikla i kobalta u Indoneziji zbog zabrinutosti oko uticaja na teritorije autohtonih zajednica i lokalne ekosisteme. Projekat je bio vezan za rudnik Weda Bay Nickel, opisan kao najveći rudnik nikla na svetu, a kritike su uključivale deforestaciju i zagađenje povezano sa topljenjem na bazi uglja.
Odluka evropskih učesnika da napuste projekat ima operativnu težinu jer rafinerijski kapaciteti često predstavljaju usko grlo za pretvaranje rude u industrijski upotrebljive proizvode. U slučaju Weda Baya, sporovi oko načina prerade ukazuju da ekološki rizici mogu direktno uticati na bankabilnost i kontinuitet projekata. Time se pojačava veza između regulatornih očekivanja EU i realnih uslova na terenu u zemljama proizvođačima.
Kritičari ističu da, čak i kada evropske kompanije primenjuju strože standarde, globalna potražnja za sirovinama može podsticati manje rigorozne prakse drugde. Takva asimetrija postaje relevantna jer potražnja za niklom raste brže nego što se svuda istovremeno uvode iste ekološke procedure. U tom smislu, razlika između formalnih ciljeva i stvarnih proizvodnih režima ostaje ključna tačka rasprave.
Indonezija pokušava da iskoristi svoje resurse nikla kako bi postala globalni centar za proizvodnju baterija za električna vozila. Međutim, tranzicija ka održivijem rudarstvu suočava se sa izazovima, naročito zbog učestalosti HPAL (high-pressure acid leaching) metoda koje generišu toksičan otpad. Ovaj tehnološki izbor utiče na upravljanje otpadnim tokovima i na troškove usklađivanja sa ekološkim zahtevima.
U narednom periodu pažnja je usmerena na to kako će se ublažiti uticaji proizvodnje kroz tehnološke promene i jače regulatorne okvire. Kao korak ka usklađivanju ekstrakcije sa ciljevima održivosti navodi se Mineral Security Partnership Indonezije sa EU i još 14 zemalja. Takav aranžman treba da poveže pitanja bezbednosti minerala sa pravilima koja prate održivo snabdevanje kroz međunarodne lance vrednosti.
U ukupnom bilansu, kombinacija rasta potražnje do 2050, regulatornog pritiska EU od 2029. godine i sporova oko konkretnih projekata u Indoneziji oblikuje očekivanja tržišta prema niklu kao kritičnoj sirovini. Kontroverze oko Weda Bay Nickel-a dodatno naglašavaju da rafinacija nije samo industrijsko pitanje već i pitanje upravljanja uticajima na zemljište, šume i lokalne ekosisteme. Istovremeno, planovi Indonezije za baterijski sektor ostaju vezani za sposobnost da se rudarske prakse prilagode zahtevima koji smanjuju količine toksičnog otpada.
