Evropska strategija kritičnih minerala se sve više širi izvan granica Evropske unije, s naglaskom na diversifikaciju izvora snabdevanja. U početku su napori bili usmereni na domaće i unutar-EU rešenja, ali se pokazalo da unutrašnji kapaciteti nisu dovoljni za dugoročnu otpornost lanca snabdevanja.
Evropa sada usmerava pažnju ka bliskim strateškim partnerima, pri čemu su Maroko i Turska postali ključni stubovi u razvoju ekosistema sirovina na kontinentu. Ova promena odražava širu realnost: obezbeđenje materijala više nije samo pitanje rudarstva, već izgradnje integrisanih industrijskih koridora koji kombinuju resurse, kapacitete obrade, energetske sisteme, logističke mreže i blizinu proizvodnje evropskim centrima potražnje.
Evropa se suočava sa višesloženim rizicima u vezi sa kritičnim mineralima. Dominacija Kine u oblasti obrade materijala za baterije, geopolitička nestabilnost Rusije koja otkriva ranjivosti energetskih lanaca snabdevanja, kao i pritisci iz SAD-a za povlačenje investicija kroz subvencije dodatno komplikuju situaciju. Pored toga, zemlje bogate resursima poput Indonezije i Argentine zahtevaju veću lokalnu dodatu vrednost umesto izvoza sirovina.
U ovom kontekstu, Evropa treba partnere koji nude više od samih sirovina; potrebne su joj zemlje sposobne da obezbede obradu, industrijsku transformaciju i logistiku izvoza usklađenu sa evropskom potražnjom. Maroko i Turska dobijaju stratešku važnost kao potencijalni lideri u ovoj oblasti.
Maroko se brzo razvija iz izvoznika sirovina u višesektorsku industrijsku platformu koja postaje sve relevantnija za zelenu tranziciju Evrope. Sa najvećim rezervama fosfata na svetu koje kontroliše OCP Grupa, Maroko je ključni igrač na globalnom tržištu đubriva i hemije fosfata. Fosfati su postali značajni ne samo za poljoprivredu već i za tehnologiju litijum-železo-fosfat (LFP) koja dobija sve veći udeo na globalnom tržištu zbog nižih troškova i veće sigurnosti.
Strategijska prednost Maroka prevazilazi geološke aspekte; zemlja ulaže u obnovljive izvore energije poput solarnih i vetroelektrana, a takođe se brzo razvija automobilska proizvodnja. Snažna infrastruktura luka Tanger Med povezuje Afriku i Evropu, što dodatno jača logističku poziciju Maroka kao regionalnog menadžera koridora materijala.
Iako Maroko ima jake osnove za razvoj, suočava se s izazovima dubine industrijske izvršne moći. Materijali za baterije zahtevaju visoku čistoću hemijske obrade, strogu kontrolu nečistoća i dugoročne ugovore o otkupu kako bi postali centar za obradu materijala.
S druge strane, Turska igra drugačiju ali jednako stratešku ulogu na mapi evropskih sirovina. Sa značajnim udjelom globalnih rezervi bora kroz Eti Maden, Turska je ključna u mnogim industrijskim lancima snabdevanja. Borati su bitni za staklo, keramiku i naprednu hemiju.
Turska je takođe veliki proizvođač hroma koji se koristi u čeličnim legurama. Kako Evropa prelazi na proizvodnju čelika sa niskim emisijama ugljen-dioksida, turska čelična industrija može postati konkurentna na evropskom tržištu ili potencijalni partner u dekarbonizaciji.
Pritisci EU vezani za mehanizam prilagođavanja na granici ugljenika (CBAM) oblikuju turski model izvoza. Buduća konkurentnost na evropskim tržištima zavisiće od transparentnosti emisija i ulaganja u dekarbonizaciju industrije.
Turska se takođe pozicionira kao logistički most između Evrope i Centralne Azije putem Srednjeg koridora koji olakšava trgovinske tokove sa zemljama poput Kazahstana i Azerbejdžana. Ova geografska prednost smanjuje zavisnost od ruta povezanih s Rusijom.
Obe zemlje nude različite strateške modele: Maroko je politički stabilan sa snažnim vezama sa EU kroz fosfate i obnovljive izvore energije, dok je Turska visoko industrializovana sa složenim geopolitickim odnosima. Njihova saradnja može značajno doprineti razvoju evropskih lanaca snabdevanja sirovinama.
Kako bi Evropa ostvarila bezbednost materijala, mora izgraditi mrežni industrijski perimetar gde bliski partneri igraju strukturalnu ulogu. U tom smislu, transformacija odnosa s Marokom i Turskom u bankabilne industrijske koridore predstavlja ključni izazov za budućnost evropskih lanaca snabdevanja.
