Dok se u Srbiji već nedeljama vode protesti protiv potencijalnog rudarskog projekta litijuma u Jadru, evropske institucije istovremeno razmatraju kako da obezbede sirovine potrebne za baterije i elektrifikaciju. Litijum je ključna komponenta u lancu vrednosti za proizvodnju baterija za električna vozila i mobilne uređaje, a Evropska unija ga tretira kao stratešku sirovinu u okviru ciljeva „zelene tranzicije“. U tom kontekstu, planovi za domaću proizvodnju i preradu litijuma u Evropi postaju merilo industrijske spremnosti i regulatorne sposobnosti.
U Nemačkoj, prema procenama geologa iz nemačke Agencije za mineralne resurse (DERA), trenutno ne postoji rudarska ili prerađivačka proizvodnja litijuma. Ipak, razvijena su najmanje tri projekta koja bi mogla da uđu u fazu proizvodnje u bliskom periodu. Najraniji koraci prerade, kako se navodi, mogli bi da počnu krajem 2024. ili početkom 2025. godine, što je relevantno za planiranje kapaciteta u evropskom lancu snabdevanja.
Jedan od najznačajnijih planova je AMG Lithium Refinery, postrojenje koje bi moglo da započne preradu litijuma u istočnoj Nemačkoj ove godine. Takav raspored aktivnosti ukazuje na to da se fokus ne svodi samo na eksploataciju sirovine, već i na uspostavljanje lokalnih koraka prerade koji utiču na dostupnost materijala za industriju baterija. U praksi, dinamika prerade može biti jednako važna kao i dinamika rudarenja zbog zahteva za stabilnim ulaznim tokovima.
Druga dva „napredna“ nemačka projekta usmerena su na proizvodnju litijuma iz različitih izvora. Vulcan Energy Resources planira eksploataciju litijuma iz podzemnih voda u dolini Gornjeg Rajna, u jugozapadnom delu zemlje. Projekt Cinvald, na granici sa Češkom u Rudnim planinama (Ore Mountains), oslanja se na litijum prisutan u tvrdim stenskim masama, a vodi ga kompanija Cinvald.
Razlike između izvora litijuma nose i različite operativne implikacije. Geolog DERA navodi da je dobijanje litijuma iz dubokih geotermalnih slanih voda „nusproizvod“ proizvodnje toplotne i električne energije, pa je povezano sa izazovima tehnologija koje stoje iza takve energetike. S druge strane, rudarenje litijuma iz Rudnih planina opisuje se kao tradicionalniji pristup, što može uticati na način procene rizika i troškova tokom životnog ciklusa projekta.
U samom regionu Cinvald–Cinovec, blizu međudržavne saobraćajne veze između Nemačke i Češke, radovi se odnose na projekat rudarenja litijuma lociran u zoni evropske hemijske i automobilske industrije. Geolog ističe da su svi projekti podvrgnuti strogim zahtevima za usklađenost sa ekološkim i bezbednosnim standardima definisanim nemačkim zakonima i regulatornim institucijama. To je relevantno jer regulatorni okvir određuje tempo dozvola i obim obaveza koje projekti moraju ispuniti pre operativnog rada.
Cinvald je ranije predviđao početnu proizvodnju od 12.000 tona godišnje, ali je u julu najavio značajno viši raspon: između 16.000 i 18.000 tona godišnje. Na osnovu tih podataka, Cinvald je postao drugi najveći projekat rudarenja litijuma iz tvrdih stena u Evropskoj uniji i treći u Evropi. Takva promena kapaciteta menja pozicioniranje projekta u regionalnoj konkurenciji i može uticati na očekivanja tržišta o dostupnosti materijala.
U dolini Gornjeg Rajna Vulcan Energy planira pristup koji se oslanja na filtraciju litijuma iz ohlađene vode nakon korišćenja izvora toplote. U javnom opisu projekta navodi se cilj da se dobijanje litijuma poveže sa procesom koji ne proizvodi dodatni ugljen-dioksid („zero carbon dioxide“), uz korišćenje geotermalne energije kao osnovnog resursa. Istovremeno, lokalna zabrinutost postoji: stanovnici tog područja su reagovali na širenje projekta nakon potresa tla tokom testiranja geotermalnog izvora pre oko deset godina.
Za evropske aktere posebno je važno kako se upravlja rizicima koji proizlaze iz različitih tipova ležišta i energetskih veza projekata. DERA geolog navodi da su tehnološki pristupi različiti po prirodi izvora i da zato nose različite operativne izazove, čak i kada su ciljevi dekarbonizacije formalno slični. U takvom okruženju regulatorna usklađenost postaje ključni faktor koji određuje realan vremenski okvir realizacije.
Šira slika pokazuje da Evropa još nije samodovoljna kada je reč o litijumu. DERA geolog navodi da je trenutno aktivno oko 20 projekata istraživanja litijuma širom Evrope, ali da su oni na različitim nivoima razvoja. Najnapredniji projekti pominju se u Srbiji, Francuskoj, Finskoj, Portugalu, Španiji, Nemačkoj, Češkoj i Austriji.
Planovi mnogih evropskih projekata usmereni su ka početku proizvodnje između 2026. i 2032. godine. Ipak, geolog naglašava da nije jednostavno rangirati koji je projekat „najnapredniji“, jer se razlikuju po veličini resursa, vlasničkoj strukturi, lokacijama i pravnim okvirima kroz koje prolaze dozvole. Ovakva heterogenost znači da se očekivani ulazak na tržište može razlikovati čak i među projektima koji su formalno u istoj fazi razvoja.
U slučaju Srbije, Rio Tinto projekat u zapadnoj Srbiji pominje se kao jedan od scenarija za snabdevanje Evrope litijumom do 2030. godine u najnovijem izveštaju DERA-e. Dokument navodi da politička kretanja u Srbiji treba pažljivo pratiti jer utiču na mogućnost daljeg razvoja projekta Jadar. Takođe se ističe da nije moguće unapred predvideti da li će Rio Tinto moći da nastavi razvoj projekta od značaja za litijum i boron.
Izveštaj DERA-e ocenjuje da bi sam projekat mogao biti relevantan za potencijalno snabdevanje evropskog tržišta. Geolog Schmidt podseća da je Rio Tinto javno objavio informacije povezane sa pitanjima životne sredine poput potrošnje vode, zbrinjavanja otpada i korišćenja zemljišta, kao i informacije o pribavljanju dozvola. Istovremeno naglašava da detalji specifičnih zakona i procedura zavise od domaćih institucija koje nadziru projekte.
Schmidt dodaje da bi nadzor morao biti sproveden prema pravilima i standardima svih zainteresovanih strana u skladu sa domaćim regulatornim okvirom Srbije. Na pitanje o tome da li bi podržao sličan projekat u Nemačkoj, on navodi argument vezan za smanjenje zavisnosti Evrope od uvoza kritičnih sirovina kroz pronalaženje, razvoj i korišćenje potencijalnih evropskih izvora. U tom okviru se ističe i mogućnost smanjenja ekološkog uticaja tokom proizvodnje zbog kraćih transportnih distanci sirovina do potrošača.
Globalno gledano, proizvodnja litijuma nije široko rasprostranjena već je koncentrisana na nekoliko geografskih tačaka. Većina litijuma dolazi iz Australije prvenstveno iz stenskih ležišta; zatim slede Čile sa 25% svetske proizvodnje i Kina sa 13%. Jedina zemlja koja proizvodi litijum u Evropi navedena je Portugal sa 1%, uglavnom za primenu u keramici.
Kada je reč o lancu baterija, dominacija Kine je još izraženija: 76% svetske proizvodnje litijumskih baterija odvija se upravo tamo. Takva struktura globalnog tržišta objašnjava zašto evropski projekti istraživanja i razvoja imaju strateški značaj čak i kada su vremenski pomereni kroz regulatorne procese ili tehnološke faze testiranja.
U Evropi se zato paralelno prate kapaciteti rudarenja i mogućnosti prerade koje mogu premostiti jaz između potražnje za materijalom za baterije i dostupnosti domaćih izvora. Nemački planovi uključuju projekte iz geotermalnih slanih voda kao nusproizvoda energetskih aktivnosti te projekte rudarenja iz tvrdih stena uz stroge ekološke zahteve nemačkih institucija. Istovremeno, scenario razvoja Jadra ostaje vezan za političke okolnosti i sposobnost realizacije dozvola prema lokalnim procedurama.
