Strukturna promena u globalnim ulaganjima za baterijski lanac vrednosti pomera težište sa same eksploatacije ka preradi, proizvodnji katodnih materijala, hemijskim prekurzorima i reciklaži. U tom kontekstu, sve veći deo kontrole nad vrednošću određuju srednjoslojni kapaciteti, a ne samo vlasništvo nad rudnicima. Na evropskom tržištu taj pomak postaje vidljiv kroz rast kapitala kineskih kompanija kotiranih u Hong Kongu, Šangaju i Šenženu, koje se ugrađuju u industrijski sistem regiona.
Regulatorni okvir dodatno pojačava pritisak na lokalizaciju lanaca snabdevanja. Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) i mehanizam graničnog prilagođavanja ugljenika (CBAM) usmeravaju projekte ka proizvodnji unutar EU, dok istovremeno otvaraju prostor za strana ulaganja u preradu. Rezultat je nova konkurentska dinamika u kojoj se pristup niklu, bakru, litijumu i drugim metalima sve češće vezuje za kapacitete rafinerija i proizvodnju katoda.
Finska se profilisala kao ulazna tačka za širenje katodnih materijala u Evropi kroz projekat aktivnih katodnih materijala u Kotki. Projekat predvodi Beijing Easpring Technology uz partnerstvo sa Finnish Minerals Group, a procenjena investicija iznosi oko 800 miliona evra. Planirani početni kapacitet je 60.000 tona godišnje, uz mogućnost skaliranja na 500.000 tona.
Po dostizanju punog obima, kapacitet bi mogao da obezbedi katodne materijale za do 800.000 električnih vozila godišnje. Struktura vlasništva predviđa da Easpring drži 70%, dok partner sa državnom podrškom drži 30%. Model je osmišljen tako da bude usklađen sa ciljevima EU industrijske politike i da olakša regulatorne korake povezane s CRMA smernicama.
U praksi, takav aranžman utiče na brzinu implementacije kroz kombinaciju javnog finansiranja i ubrzanih procedura dozvoljavanja, što postaje referentna tačka za slične projekte u Finskoj, Švedskoj i Poljskoj. Ključna vrednost ovog tipa ulaganja leži u tome što katodni materijali predstavljaju srednjoslojnu kariku koja direktno ulazi u proizvodnju ćelija i baterijskih sistema. Time se smanjuje zavisnost od uvoza poluproizvoda i povećava kontrola nad segmentom koji formira najveći deo industrijske marže.
Mađarska se, međutim, izdvojila kao centralno čvorište kineskih investicija u EU kada je reč o proizvodnji baterija i povezanim materijalima. Industrijski koridor između Debrecina, Ácsa i Komároma razvija se kao ekosistem koji spaja gigafabrike sa upstream proizvodnjom katodnih materijala i prekursora. Udeo Mađarske u kineskim direktnim stranim ulaganjima u Evropi iznosio je oko 44%, uz obrazloženje kroz državne podsticaje, ubrzane odobravanja i blizinu nemačke automobilske industrije.
Jedan od ključnih projekata je postrojenje za katodne materijale kompanije Huayou Cobalt u Ácsu. Procena CAPEX-a iznosi 1,3 milijarde evra, a planirano je oko 900 radnih mesta. Fabrika je usmerena na visokoniklne katodne materijale dizajnirane za evropske proizvođače električnih vozila, čime se kineska prerađivačka sposobnost ugrađuje direktno u EU industrijsku bazu.
Geografsko grupisanje kapaciteta odgovara logici CRMA lokalizacije i CBAM obračuna ugljenika, jer unutrašnja proizvodnja dobija ekonomsku i političku prednost. U tom smislu, Mađarska funkcioniše kao platforma za povezivanje više karika lanca vrednosti na jednoj teritoriji. Takva konfiguracija smanjuje logističke rizike i skraćuje put poluproizvoda ka finalnoj montaži baterija.
Dok se katodna proizvodnja ubrzano širi, litijumsko rafinisanje ostaje slabija tačka evropskog sistema. Kao primer postojećeg operativnog kapaciteta navodi se rafinerija Bitterfeld-Wolfen za litijum-hidroksid u Nemačkoj, koja radi unutar kineski povezanih tokova snabdevanja kroz ugovore o otkupu i partnerske aranžmane nizvodno. Novi projekti rafinisanja litijuma pojavljuju se u Nemačkoj, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i delu centralne Evrope.
Tipični zahtevi za kapitalom kreću se od 500 miliona do 1,5 milijardi evra CAPEX-a, uz projektovane povrate od 12–18% IRR-a. Očekivani ulazak velikih kineskih igrača poput Ganfeng Lithuma i Tianqi Lithuma najčešće se opisuje kroz zajednička ulaganja sa evropskim industrijskim grupama, strukturisano sticanje vlasničkog udela i dugoročne ugovore o snabdevanju i otkupu. Ovaj indirektni model smanjuje političko trenje dok istovremeno obezbeđuje stratešku poziciju u proizvodnji litijum-hidroksida pogodnog za baterije.
Reciklaža baterija pojavljuje se kao najbrže rastući kanal ulaska kineskog kapitala u Evropu zbog relativno niže političke osetljivosti u odnosu na druge segmente lanca vrednosti. U regionima poput Holandije i Beneluksa razvijaju se postrojenja za obradu crnog mulja (black mass) i istrošenih litijum-jonskih baterija radi oporavka litijuma, nikla i kobalta. Huayou Cobalt se navodi kao aktivan investitor u ovom segmentu.
Kapitalni izdaci za reciklažne projekte procenjuju se na 200–500 miliona evra, dok IRR može dostići 15–20%. CRMA klasifikacija tretira reciklirane materijale kao „domaću ponudu“, što daje dvostruku korist: ispunjavanje ciljeva lokalizacije uz izbegavanje CBAM efekata vezanih za ugljenik. Zbog toga se manji reciklažni akteri u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji sve češće posmatraju kao potencijalne mete akvizicija za platforme koje podržavaju kineske grupacije.
Izvan baterijskih lanaca fokus na preradu bakra ostaje strateški most između klasične metalurgije i energetskog sektora zasnovanog na elektrifikaciji. U Srbiji kompanija Zijin Mining izgradila je vertikalno integrisan sistem oko kompleksa Bor i ležišta Čukaru Peki, povezujući rudarstvo, topljenje i rafinisanje na jednoj industrijskoj platformi. Takav model ima operativne prednosti koje uključuju niže troškove rada u odnosu na zapadnu Evropu i snažan izvozni pristup tržištima EU uz usklađenost sa industrijskim standardima.
Moguća proširenja mogla bi uključiti proizvodnju bakra pogodnog za primene u baterijama (battery-grade) i proizvodnju prekursorskih hemikalija. Investicioni raspon koji se pominje kreće se od 500 miliona do 1 milijarde evra. Time Srbija dobija poziciju EU-adjacent prerađivačkog čvorišta unutar šireg lanca snabdevanja baterijama.
Pored severa Evrope i Panonskog basena, centralne regije dobijaju sekundarne funkcije unutar mreže prerade baterijskih komponenata. Poljska i Češka Republika izdvajaju se kao lokacije gde pristižu investicije usmerene na proizvodnju bakarne folije, fabrike elektrolita i srednjoslojne komponente baterija. Iako vlasništvo često ostaje evropsko, kineski uticaj ostaje izražen kroz transfer tehnologije, ugovore o snabdevanju i integrisane EV lance vezane za kompanije poput CATL-a i LG Energy Solution.
Na horizontu naredne faze nalazi se sektor retkih zemalja kao sledeće strateško bojište severne Evrope. Finska, Švedska i Norveška predstavljaju područja gde EU nastoji da izgradi nezavisnije lance snabdevanja za vetroturbine i motore električnih vozila. Ipak, Kina zadržava dominaciju nad tehnologijama separacije i rafinisanja retkih zemalja.
Zbog toga kineske firme koriste indirektne strategije ulaska koje uključuju manjinske vlasničke udjele, tehničke partnereške aranžmane i dugoročne ugovore o otkupu. Takav pristup omogućava zadržavanje uticaja bez izazivanja jačeg regulatornog otpora. U praksi to znači da kontrola nad kritičnim procesnim znanjem ostaje ključna varijabla konkurentnosti evropskih industrijskih planova.
U međuvremenu oblikuje se globalna struktura baterijskog lanca vrednosti po slojevima: upstream eksploatacija bakra, nikla i litijuma odvija se prvenstveno u Africi i Latinskoj Americi; midstream dominacija prerade ostaje koncentrisana u Kini i Indoneziji; a novi evropski sloj prerade nastaje pod pritiskom CRMA pravila lokalizacije. Evropsko tržište tako prestaje da bude isključivo potrošačka zona jer sve veći deo vrednosti prelazi na katode, rafinisanje i reciklažu.
Procene ukazuju da će Evropi biti potrebno između 30 i 60 milijardi evra investicija kroz litijumsko rafinisanje, proizvodnju katoda, reciklažu baterija i preradu retkih zemalja. Kineske kompanije kotirane na berzama imaju poziciju da obezbede značajan deo tog kapitala kroz direktna ulaganja, zajednička ulaganja ili hibridne modele finansiranja. Time nastaje paradoksalna slika: cilj smanjenja zavisnosti od spoljnih lanaca snabdevanja istovremeno zahteva izgradnju domaćih prerađivačkih kapaciteta uz oslanjanje na strani kapital koji dolazi kroz različite pravne forme partnerstva.
