Predloženi projekat litijuma i bora u Jadru, zapadna Srbija, ponovo je u središtu naučne i političke rasprave nakon objavljivanja studije u časopisu Scientific Reports i naknadnih reakcija iz kruga kompanije Rio Tinto. Spor se proširio na pitanje da li su podaci i metodologija dovoljno pouzdani za procenu rizika po vodu, zemljište i biodiverzitet, kao i na to kako se projektni okvir uklapa u regulatorne odluke. Istovremeno, projekat je već postao ključna tačka za razmatranje strateške dostupnosti kritičnih sirovina u Evropi. U takvom kontekstu, svaka korekcija ili osporavanje nalaza ima neposredan uticaj na regulatornu sigurnost i društvenu prihvatljivost industrijskih planova.
Projekat Jadar vredan 2,4 milijarde dolara, prema navodima srpskih vlasti, mogao bi da počne sa radom najranije 2028. godine. Planirani proizvodni kapacitet uključuje godišnju proizvodnju litijum-karbonata koja se u javnim raspravama dovodi u vezu sa brojkama od 58.000 tona godišnje naspram 50.000 tona navedenih u ranijem prikazu. Projekat se pozicionira kao potencijalno rešenje koje bi moglo da zadovolji većinu potreba Evropske unije za litijumom, mineralom ključnim za baterije električnih vozila. Upravo zbog te strateške dimenzije, naučna verifikacija pretpostavki o uticaju na životnu sredinu dobija dodatnu težinu.
Scientific Reports je u julskoj publikaciji predstavio rezultate procene nizvodnog uticaja nakon testnih bušotina na lokaciji projekta. Naučnici su prijavili visoke koncentracije arsena, bora i litijuma u vodi nizvodno od testnih bunara. Zaključak rada bio je da bi rudarenje moglo da ugrozi biodiverzitet i način života lokalne zajednice koja se oslanja na poljoprivredu i šumarstvo. Takvi nalazi su odmah postali predmet osporavanja jer direktno utiču na procenu rizika po ekosisteme i resurse koji se koriste u svakodnevnoj privredi.
Reakcija je stigla kroz pismo uredniku objavljeno 19. avgusta, u kojem su Nigel Stewart, glavni naučnik Rio Tinta, i tri istraživača sa Univerziteta u Beogradu naveli da dokument sadrži greške i da nedostaje rigoroznost. U pismu se traži povlačenje studije ili njeno „značajno“ ispravljanje. Jedna od centralnih zamerki odnosila se na to što Scientific Reports nije obezbedio bazne podatke o nivoima metala u zemljištu i vodi pre izvođenja ispitivanja. Prema argumentaciji kompanijskih naučnika, povišene vrednosti mogu biti posledica prirodnih pojava.
U istom pismu istaknuto je da su autori pogrešno naveli veličinu područja projekta, tvrdeći raspon između 2.031 i 2.431 hektara, dok je planirano 388 hektara. Dodatno, navedeno je da su određene reference korišćene na način koji ne podržava tvrdnje uz koje su povezane. Ove tačke su važne jer dimenzionisanje zahvata utiče na obim potencijalnog uticaja, a izbor referenci utiče na kredibilitet interpretacija rezultata. U praksi, takve primedbe često postaju osnova za korekcije metodoloških delova procene.
Autori studije su odgovorili časopisu i naveli da je rad prošao dve runde recenzije i zasnovan je na čvrstim dokazima. U komunikaciji upućenoj Science-u istaknuto je da spor oko površine proizlazi iz različitih tumačenja pojma „coverage“. Takođe je navedeno da je tim koristio vladine i naučne publikacije za izradu procene umesto nacrta studije o uticaju kompanije koji sadrži pravne napomene o pouzdanosti informacija. Da bi prevazišli manjak baznih podataka, istraživači su poređenjem uzoraka upstream i downstream od testnih bunara identifikovali značajno više vrednosti nizvodno.
Urednik Scientific Reports-a Rafał Marszałek izjavio je da je rad pažljivo pregledan kroz standardni proces časopisa. Naučni komentatori ukazali su da postoje „manje“ netačnosti koje bi mogle opravdati korekcije, ali ne nužno povlačenje rada. Mark McLean sa Univerziteta u Linkolnu naveo je da rektrakcija nije neophodna uprkos kritikama pojedinih delova teksta. Takav stav sugeriše da se spor premešta sa pitanja osnovne valjanosti nalaza ka preciznosti pojedinih brojeva i referenci.
U javnoj raspravi pojavile su se i dodatne ocene o tome kako kompanija tretira kritike studije. McLean je izrazio iznenađenje pristupom Rio Tinta opisujući ga kao „tešku ruku“, posebno zbog fokusa na sitne greške poput razlike u projekciji godišnje proizvodnje litijum-karbonata (58.000 tona naspram 50.000). S druge strane, Karen Hudson-Edwards sa Univerziteta Exeter ocenila je da autori nisu prikupili dovoljno uzoraka za rigoroznu procenu i da su podatke previše interpretirali bez šireg uzorkovanja. Ona je ukazala na problem razumevanja prirodne hemije područja bez baznih podataka ili šireg obima merenja.
McLean je dodatno naveo mogućnost da svako postojeće zagađenje potiče od rudarskog incidenta iz 2014. godine, koji bi trebalo isključiti pre pripisivanja uzroka novoj fazi istraživanja. Ova tačka uvodi pitanje vremenske atribucije efekata na životnu sredinu, što može biti presudno za kauzalnost između testiranja i eventualnog uticaja na ekosisteme. U takvim sporovima često se traži jasniji vremenski okvir merenja i kontrola varijabli koje mogu objasniti promene koncentracija metala u prostoru nizvodno od lokacije ispitivanja.
Na političkom nivou, premijer Miloš Vučević objavio je 28. avgusta na platformi X stav da neće biti sprovedeno ništa dok se ne dobiju čvrste garancije o bezbednosti rudarenja i zaštiti ljudi, zemljišta, vazduha i vode. U istoj objavi demonstrante u Beogradu nazvao je „rabble gang“. Takva formulacija pokazuje zaoštravanje odnosa između izvršne vlasti i dela javnosti koji traži strožu kontrolu rizika pre bilo kakvog nastavka aktivnosti. U praksi, politički signali utiču na dinamiku regulatornih procesa i percepciju rizika kod lokalnih zajednica.
Pitanje društvene prihvatljivosti dobilo je akademsku dimenziju kroz stav Ivane Živojinović sa Univerziteta za prirodne resurse i životne nauke u Beču o potrebi za „social license“, odnosno pristankom lokalnih zajednica. Živojinović je navela da stanovnici nisu bili uključeni od samog početka procesa odlučivanja, što je doprinelo nepoverenju i strahu za životnu sredinu kao i kulturno nasleđe. Prema njenoj oceni, rudarski projekti zahtevaju duboku interakciju i participaciju ljudi umesto jednostrane komunikacije rezultata procena uticaja. Nedostatak ranog uključivanja često postaje faktor koji usporava usaglašavanje tehničkih planova sa očekivanjima zajednice.
Regulatorni trag projekta već ima istoriju osporavanja dozvole: srpske vlasti su 2022. godine opozvale prvobitnu dozvolu Rio Tinta nakon protesta zbog zabrinutosti za zagađenje poljoprivrednog zemljišta, šuma i voda oko lokacije. Odluka o opozivu kasnije je poništena odlukom Ustavnog suda Srbije u julu, što je dovelo do ponovnog talasa protesta. Time se pokazalo da proceduralna pitanja dozvola nisu izolovana od tehničkih rasprava o kvalitetu studija uticaja na životnu sredinu. Za operativni kalendar projekta to znači dodatnu neizvesnost oko pravnog okvira pre bilo kakvog šireg napredovanja.
U akademskoj debati pojavile su se tvrdnje o naučnoj kompetenciji aktera uključenih u osporavanje studije Scientific Reports-a. Ratko Ristić sa Fakulteta šumarstva rekao je za N1 da grupu koja osporava nalaze vodi Nigel Stewart uz obrazloženje o broju objavljenih radova i citata te razlike u odnosu na autora studije Draganu Đorđević koja ima više od 3.000 citata; takođe su pomenuti pokazatelji poput Hirsch indeksa (31) naspram vrednosti koja se pripisuje Stewartu (1). Sličan narativ izneo je akademik Dušan Teodorović navodeći koncept „scientific competence index“ uz poređenje sa vrednostima kod redovnih profesora univerziteta širom sveta između 30 i 50.
U međuvremenu, Stewart nije odgovorio na pisana pitanja Science-a do momenta objavljivanja teksta kojim se rasprava prenosi u javnost; međutim Jovan Tadić iz Lawrence Berkeley National Laboratory poslao je poruku Science-u kojom odbacuje tvrdnju o nedostatku rigoroznosti kao „neosnovanu“. Tadićev iskaz dopunjuje sliku sukoba interpretacija: jedni akteri traže korekcije ili povlačenje zbog metodoloških rupa poput nedostatka baznih podataka, dok drugi smatraju da su uzorkovanja nizvodno/upstream dovoljna osnova uz standardni recenzentski postupak časopisa.
Za industrijske aktere ovaj slučaj ostaje relevantan jer spaja tri sloja rizika: tehnički (kvalitet podataka o koncentracijama arsena, bora i litijuma), pravni (status dozvola nakon odluka nadležnih institucija) i društveni (zahtevi za bezbednost vazduha, vode i zdravlja ljudi). Dok projektovani start rada najranije 2028 ostaje vremenski okvir koji zavisi od regulatorne stabilnosti, rasprava oko studija uticaja pokazuje koliko brzo naučni sporovi mogu postati deo šireg upravljačkog procesa oko kritičnih sirovina poput litijuma za baterijsku industriju EU tržišta.
