Litijum iz Srbije neće moći ni da se prodaje u EU ukoliko ne bude proizveden uz poštovanje najviših ekoloških standarda, naglasili su iz kompanije Rio Tinto
Dok EU ubrzava dozvole za rudarska istraživanja na svojoj teritoriji kako bi osigurala pristup kritičnim sirovinama poput litijuma, nikla i bakra, u Srbiji se i dalje vodi polemika o Jadru, jednom od najvećih i najbolje istraženih ležišta litijuma u Evropi.
Za EU je to pitanje nacionalne i ekonomske bezbednosti pošto je već sada jasno da se planovi za borbu protiv klimatskih promena na teritoriji Evrope neće moći da ostvare ako sama Evropa ne bude na svojoj teritoriji imala rudnike kritičnih metala, naročito litijuma. Stoga su u toku istraživanja u zemljama poput Nemačke, Austrije, Finske, Francuske i još mnogih, koje gledaju da što pre otvore svoje rudnike litijuma.
A u Srbiji pojedinci za rudnik litijuma ne žele ni da čuju. Kako je litijum, kao ključna sirovina za sprovođenje zelene energetske tranzicije, ponovo u žiži, i to ne samo u Evropi već i širom sveta, treba videti šta s jedne strane tvrde protivnici projekta „Jadar“ i kakvi su njegovi stvarni, pre svega ekološki uticaji. Ne kaže se bez razloga da je strah dobar gospodar, ali loš sluga, zbog čega je važno da uz odgovoran odnos prema životnoj sredini imamo i odgovoran odnos prema potencijalno velikoj prilici za ubrzan ekonomski razvoj ekonomski nedovoljno razvijenog dela Srbije iz koga se stanovništvo iseljava već decenijama.
Kišnica i tehnička voda umesto pijaće vode
Domaću javnost najviše zabrinjavaju tvrdnje da će projekat „Jadar“ uticati na kvalitet postojećih rezervi i izvora vode, kao i da će se izvori pijaće vode koristiti u proizvodnom procesu. Pojedini protivnici rudnika godinama iznose tvrdnje da će se za potrebe prerade jadarita iz Drine dnevno dopremati hiljadu tona vode. Neki ove količine vode čak i dodatno uvećavaju, ne navodeći na osnovu čega i kako su došli do tih brojeva. Na javnost zastrašujuće deluju i navodi da će se u Jadar ispuštati ogromna količina otpadnih voda koje će, uz sve druge štetne posledice, onemogućiti lokalno stanovništvo da se bavi poljoprivredom u njegovoj okolini, ali i šire.
Kada se ove tvrdnje, međutim, uporede sa javno dostupnim, zvaničnim informacijama o projektu „Jadar“, stvari izgledaju potpuno drugačije.
Prema zvaničnim informacijama o projektu „Jadar“, upravljanje vodama vršilo bi se na način da „Jadar“ ne bi imao uticaj na izvore vode za piće, niti na izvore podzemnih voda koji se koriste za potrebe poljoprivrede i lokalne industrije. U okviru projekta „Jadar“ nijedan postojeći ili budući izvor javnog vodosnabdevanja ne bi bio korišćen za preradu jadarita ili bilo koju drugu namenu u okviru projekta. Potrebne količine vode, kako je predviđeno projektom, dobijale bi se isključivo ili u najvećem procentu od podzemnih voda koje bi se prikupljale već u fazi izgradnje rudnika, kao i prikupljanjem kišnice koja bi se sakupljala u sabirnim bazenima, i ta voda bi se koristila više puta u proizvodnom procesu, čime bi se ostvarivala ogromna ušteda vode. Tek, ukoliko bi se u određenim periodima godine pojavila potreba za dodatnim količinama vode, ona bi se obezbeđivala iz aluvijona Drine, priobalnog sloja reke, što nije isto što i rečni tok Drine. U pitanju je tehnička voda koja je već degradirana ljudskim aktivnostima i koja se nikako ne može koristiti kao voda za piće. U kompaniji Rio Tinto navode i da bi se prikupljanjem kišnice moglo obezbediti i više vode za proizvodni proces, ali je projektom predviđeno da sabirni bazeni nikada ne budu maksimalno puni, kako bi se u svakom trenutku mogla prihvatiti veća količina padavina, što je ključno za upravljanje rizikom od poplava, kojima se lokalno stanovništvo takođe godinama zastrašuje.
Dakle, iz svega navedenog može se zaključiti da se voda za potrebe rudnika i prerade „Jadar“ ne bi crpela iz podzemnih izvora koji se trenutno koriste za vodosnabdevanje lokalnih zajednica, zbog čega se strahovi da će potencijalni rudnik iscrpeti izvore pijaće vode mogu smatrati neosnovanim. Iz kompanije Rio Tinto su takođe više puta ponovili da bi se rudarske aktivnosti odvijale ispod površine zemlje na dubini između 300 i 600 metara, u odvojenoj hidrogeološkoj zoni, koja nema dodira sa podzemnim vodama koje se trenutno koriste za snabdevanje domaćinstava.
Koliki je rizik od otpadnih voda
Drugo pitanje je da li će se u Jadar ulivati 1.500 tona dnevno otpadne vode sa toksičnim elementima iz same rude i ostacima kiselina i njihovih soli, koji će od njega napraviti „mrtvu reku“, kao što takođe tvrde oni koji se po svaku cenu protive izgradnji rudnika litijuma.
U Rio Tintu naglašavaju da je ustanovljen skup mera zaštite za svaku fazu predloženog proizvodnog procesa kako bi upravljali kvalitetom i količinom vode koja bi se ispuštala u životnu sredinu i održali optimalne uslove za biljni i životinjski svet. Dodaju da litijum iz Srbije neće moći ni da se prodaje u EU ukoliko ne bude proizveden uz poštovanje najviših ekoloških standarda.
Voda koja se ne bi ponovo koristila bila bi tretirana u posebno projektovanom postrojenju za prečišćavanje pre nego što bi se ispustila u reku Jadar, kako je projektom predviđeno. Prečišćene otpadne vode bi bile minimalno istog kvaliteta kao ona u reci, što je u slučaju Jadra voda druge klase. Količina prečišćene vode koja bi se ispuštala u reku bila bi neuporedivo manja od prosečnog protoka reke, najmanje 300 puta manja, navode u Rio Tintu.
Kako je projektom predviđeno postrojenje za preradu otpadnih voda koristilo bi najsavremenije tehnologije prečišćavanja kao što su ultrafiltracija, reverzna osmoza i jonska izmena, a nakon prečišćavanja bi sledio proces remineralizacije, kojim se obezbeđuje prisustvo potrebnih minerala i bezbedno mešanje s rečnom vodom.
Sve ovo znači da bi se u Jadar ispuštala voda istog ili boljeg kvaliteta od one u reci, tako da ne bilo ni katastrofičnih scenarija koji nam se godinama predstavljaju – da će se zagađene vode iz Jadra izlivati u plodna polja doline i rasejavati otrove na poljoprivredno zemljište zagađujući ga trajno, prodrirući i kontaminirajući i izvore podzemnih voda.
Jadar može da kreira i do 20.000 novih radnih mesta
Prema studiji o proceni ekonomskog uticaja, država bi od projekta „Jadar“ mogla da obezbedi preko 180 miliona evra godišnje od poreza i rudne rente, što je oko 1% prihoda državnog budžeta Srbije. Kada se u obzir uzmu indirektni i indukovani uticaji, očekivani doprinos BDP-u svih obuhvaćenih privrednih grana se procenjuje na 1,9 milijardi evra – što je više od 3% trenutnog BDP-a Srbije. Reč je o potencijalnoj investiciji od 2,55 – jednoj od najvećih industrijskih grinfild investicija u istoriji Srbije.
Skoro 25 miliona evra od poreza i taksa dobila bi opština Loznica godišnje, što bi joj dupliralo budžet i omogućilo da finansira lokalnu infrastrukturu, usluge i bolji kvalitet života svojih građana. U fazi izgradnje projekta „Jadar“ bilo bi otvoreno 3.500 radnih mesta, a 1.300 zaposlenih bi radilo na eksploataciji i preradi u narednih nekoliko decenija. U pitanju su visokokvalifikovana radna mesta sa prosečnom neto platom većom od 1.000 evra.
Projekat ima priliku da privuče i brojne druge investicije, poput proizvođača katoda, baterija za električna vozila, pa i same proizvođače električnih vozila. Po procenama ekonomske studije, sve te investicije kreirale bi preko 20.000 poslova uglavnom visokokvalifikovanih zanimanja.
Izvor: ALO
