Nemačka metalska i prerađivačka industrija suočava se sa ozbiljnim izazovima, što postavlja pitanja o budućnosti evropske industrije. Kontinuirano pogoršanje stanja u metalurškom sektoru zemlje ukazuje na to da Evropska unija možda neće moći da ispuni ambiciozne ciljeve postavljene Zakonom o kritičnim sirovinama (CRMA).
U svetlu visokih cena energije, geopolitičke nestabilnosti i opadajuće industrijske potražnje, Nemačka otkriva strukturne slabosti u dugoročnoj industrijskoj strategiji kontinenta. Ova situacija preti sposobnosti Evrope da obezbedi nezavisne lance snabdevanja za strateški važne sirovine.
Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku Nemačke (Destatis), proizvodnja u metaloprerađivačkom sektoru u martu 2026. godine bila je 12,9% ispod nivoa pre rata u Ukrajini i energetske krize koja je preoblikovala evropsku ekonomiju. Ovaj pad proizvodnje dodatno je rezultirao gubitkom oko 16.000 radnih mesta u nemačkoj metalskoj industriji od početka 2022. godine, što naglašava razmere industrijskog pada koji pogađa jedan od najvažnijih sektora proizvodnje u Evropi.
Evropska unija je usvojila CRMA kako bi smanjila zavisnost od stranih dobavljača i ojačala stratešku autonomiju Evrope u ključnim industrijskim resursima. Prema ciljevima CRMA, EU planira do 2030. godine da:
- Obradi najmanje 40% svoje godišnje potrošnje strateških sirovina unutar Evrope
- Obezbedi najmanje 25% strateških materijala kroz reciklažu
- Smanji prekomernu zavisnost od pojedinačnih spoljašnjih dobavljača, posebno iz Kine
Ipak, realnost evropske industrije se sve više sudara sa ovim ambicijama. Pravi izazov leži ne samo u dozvolama za rudarenje, već i dublje unutar lanca snabdevanja — u rafinaciji, metalurgiji, hemijskoj obradi i reciklaži. Ovi sektori zahtevaju ogromnu potrošnju energije, stabilne dugoročne investicione uslove i globalno konkurentne troškove proizvodnje.
Od 2022. godine, energetski intenzivne industrije poput metala i hemikalija suočavaju se sa izuzetno visokim troškovima struje i prirodnog gasa. Nemačka je među najteže pogođenim zemljama jer je njena industrijska konkurentnost istorijski zasnovana na stabilnoj i pristupačnoj energiji.
Kina nastavlja da dominira velikim delovima globalnog lanca vrednosti kritičnih minerala, uključujući rafinaciju retkih zemalja i proizvodnju baterijskih prekursornih materijala. Kineski proizvođači imaju koristi od nižih troškova energije i obimne državne podrške.
U međuvremenu, zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Australije brzo šire investicije u integrisane lance snabdevanja putem agresivnih industrijskih subvencija. Evropa pokušava da obnovi svoju industrijsku kapacitet koja se postepeno smanjivala tokom decenija.
Nemačka vlada je reagovala na rastući pritisak uvodeći privremene mere podrške za energetsku intenzivnu industriju između 2026. i 2028. godine kako bi smanjila kratkoročne troškove za proizvođače. Međutim, stručnjaci upozoravaju da ove privremene mere ne mogu rešiti dublje strukturne probleme konkurentnosti Evrope.
U ovom kontekstu, Srbija i širi region Zapadnog Balkana postaju sve važniji za razvoj budućih sirovina koje su ključne za Evropu. Srbija ima značajan potencijal za litijum i jaku proizvodnu kapacitetu bakra, kao i postojeću industrijsku infrastrukturu koja može doprineti razvoju obnovljivih izvora energije.
Pitanje ostaje kako će Evropa održati ravnotežu između ciljeva dekarbonizacije, strateške autonomije i industrijske konkurentnosti dok se suočava sa izazovima visoke cene energije i sporih procedura dozvola.
