Ubrzavanje energetske tranzicije sve češće se vezuje za pitanje dostupnosti sirovina koje su potrebne za tehnologije niskih emisija. Sektor energije danas čini više od dve trećine globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte, dok Međunarodna agencija za energiju (IEA) procenjuje da bi ukupne mineralne potrebe za klimatsku tranziciju mogle da se udvostruče do 2040. godine. Da bi se ispunili ciljevi iz Pariškog sporazuma, te potrebe bi mogle da se učetvorostruče. U takvom okviru, rasprava o bezbednosti snabdevanja ne počiva samo na zabrinutosti zbog nestašica, već i na poređenjima zavisnosti koje su ranije viđene u energetici.
Evropski regulatorni pristupi i nacionalne strategije već oblikuju način na koji se definišu prioriteti u lancima snabdevanja. EU je usvojila Critical Raw Materials Act, dok se u drugim delovima sveta vode razgovori o trgovini kritičnim mineralima, uključujući inicijative poput razgovora Australije s Indijom. IEA navodi da je više minerala ključno za tehnologije čiste energije, pri čemu se državne liste razlikuju u skladu s nacionalnim prioritetima, resursnim osnovama i procenjenim ranjivostima. Ovakva raznolikost direktno utiče na to koje sirovine ulaze u industrijske planove i programe javnih nabavki.
Tehnološka dinamika dodatno menja percepciju vrednosti pojedinih materijala u baterijskim lancima. Iako su zabeleženi pomaci u tehnologiji natrijum-jonskih baterija, trenutno stanje i dalje svrstava litijum, nikl, kobalt, mangan i grafit među ključne elemente za performanse, trajnost i energetsku gustinu baterija. To znači da promene u hemiji mogu uticati na potražnju, ali ne uklanjaju potrebu za postojećim materijalima u kratkom roku. U praksi, planiranje kapaciteta prerade ostaje vezano za poznate tokove potražnje.
Za elektrifikaciju i obnovljive izvore energije posebno su relevantni retki zemni metali i obojeni metali. Retki zemni minerali su sastavni delovi vetroturbina i električnih vozila (EV), dok bakar i aluminijum prodiru kroz gotovo sve tehnologije povezane s proizvodnjom i distribucijom električne energije. Kako se širi obim instalacija u mrežama i transportu, raste i značaj stabilnih tokova sirovina koje su potrebne za proizvodnju komponenti. Time se pitanje snabdevanja premešta iz domena pojedinačnih projekata u širi industrijski rizik.
Rast potražnje dolazi uz strukturne izazove koji se ne rešavaju isključivo tržišnim mehanizmima. Prvo, teško je postići konsenzus oko toga koji minerali treba da budu proglašeni kritičnim, jer kriterijumi variraju po državama i sektorima. Drugo, postoji tenzija između cilja da se poveća otpornost snabdevanja kroz smanjenje geopolitičkih rizika i potrebe da troškovi dekarbonizacije ostanu pod kontrolom u brzini kojom se uvode tehnologije. U tom kontekstu, analogije sa evropskim zavisnostima od ruskog gasa često se koriste kao referentna tačka za procenu ranjivosti.
Geopolitičke podele dodatno komplikuju mogućnost koordinacije među državama i industrijama. U praksi, mnoge velike ekonomije poput G7 pristupaju bezbednosti snabdevanja kroz logiku nacionalnih industrijskih politika koje naglašavaju pristup kritičnim mineralima za domaću proizvodnju uz lokalne sadržaje i otvaranje radnih mesta. Takav pristup može zanemariti šire probleme koji se javljaju kada se otpornost gradi kroz usko definisane interese pojedinih aktera. Istovremeno, pokušaji „de-riskinga“ premeštanjem proizvodnje često uvode neposredne troškove i neefikasnosti koje mogu usporiti širenje čistih tehnologija.
Jedan od ključnih operativnih ograničavajućih faktora je nemogućnost potpune samodovoljnosti po celoj paleti sirovina i prerade. Čak ni zemlje ili regioni koji brzo grade proizvodne kapacitete ne mogu biti samostalni kada je reč o kompletnom spektru sirovina potrebnih za energetsku tranziciju. Potreban je kontinuitet kroz različite faze lanca vrednosti, od eksploatacije do prerade i finalizacije proizvoda. Bez takve povezanosti raste rizik od prekida ili poskupljenja inputa.
Istovremeno, barijere koje otežavaju skaliranje investicija u čistu energiju odnose se i na projekte kritičnih minerala. Posebno je naglašeno da su prepreke izraženije u regionima zemalja u razvoju s visokim političkim rizikom. To otvara potrebu za zajedničkim okvirom koji bi pomagao da se zaštiti socio-ekološka komponenta novih eksploatacionih projekata. U tom okviru se kao relevantno ističe pitanje kako mineralni razvoj donosi pozitivne društvene koristi širem krugu aktera na terenu.
Bez takvog okvira izvozne restrikcije mogu ograničiti mogućnost skaliranja primene tehnologija niskih emisija. U tekstu se kao ilustracije navode slučajevi Indonezije kod nikla i Kine kod germanijuma i galijuma, gde su politike kontrole izvoza uticale na dostupnost materijala na tržištu. Takve mere mogu smanjiti predvidivost ulaganja i otežati planiranje kapaciteta kod prerađivača i proizvođača komponenti za energetsku opremu. Posledica je veća volatilnost ponude u delovima lanca vrednosti koji su već pod pritiskom rasta potražnje.
Paralelni tehnološki sistemi takođe mogu povećati troškove umesto da ih smanjuju, što dodatno usporava tempo uvođenja cleantech rešenja. Ako se razvoj odvija kroz odvojene standarde ili nekompatibilne ekosisteme prerade, troškovi prilagođavanja rastu, a vreme implementacije se produžava. U takvim uslovima koordinacija postaje važna ne samo zbog sirovina nego i zbog tehnološke kompatibilnosti duž lanca vrednosti. Time se pitanje upravljanja rizikom proširuje sa nabavke na industrijsku organizaciju proizvodnje.
U međunarodnoj areni istovremeno postoje konkurentski imperativi: zapadne vlade nastoje da dominiraju proizvodnjom sledeće generacije zelene tehnologije, dok se zemlje bogate resursima često pozicioniraju kao „pouzdani dobavljači“ sirovina. Ako bi države proizvođači ograničavale pristup onima koji bi mogli da prerađuju materijal na lokaciji, to bi moglo umanjiti ekonomiju obima prerade i povećati troškove celog lanca vrednosti. Takav scenario bi mogao dodatno otežati postizanje obima proizvodnje potrebnog za brzu implementaciju tehnologija niskih emisija. Zbog toga je fokus sve više usmeren na to kako raspodela prerade utiče na ukupnu efikasnost tranzicije.
U tom kontekstu ističe se potreba za kooperativnim okvirima koji bi mogli započeti kao otvorena partnerstva između više aktera. Jedan od predloženih elemenata su zajednički investicioni aranžmani uz mehanizme mešovitog finansiranja (blended finance) koji bi smanjili rizik i trošak kapitala za nove projekte eksploatacije i prerade kritičnih minerala. Drugi element odnosi se na principe partnerstava sa rudarski bogatim zemljama u razvoju, uz fokus na podsticanje ne samo ekstrakcije već i povratnih (backward) i naprednih (forward) veza radi jačanja industrijskih kapaciteta i pomeranja zemalja ka višim stepenima vrednosnog lanca. Treći element pominje dobrovoljnu „peace clause“ klauzulu među koalicijama spremnih (coalitions of the willing) o korišćenju izvoznih kontrola i restrikcija.
Pored toga, navode se principi podrške koji uključuju finansiranje radi ugrađivanja cirkularnosti u buduće lance snabdevanja. Takođe su pomenuti benchmark-i i dobrovoljni standardi za održivo rudarstvo kao osnova za tehnološke hub-ove ili partnerstva usmerena na održive tehnologije eksploatacije i prerade. Ovakvi mehanizmi imaju praktičan značaj jer utiču na način procene projekata kroz socio-ekološke kriterijume, kao i na usklađenost procesa duž lanca vrednosti između različitih jurisdikcija. Time bi se smanjio jaz između regulatornih očekivanja različitih država.
Zaključno posmatrano kroz prizmu međunarodnog poretka kakav je opisivan kao „à la carte“, saradnja preko granica verovatno će ostajati ad hoc po principu slučaj-po-slučaj ili kroz koalicije sposobnih (coalitions of the capable). U takvom modelu ekonomije koje žele da predvode klimatsku akciju trebalo bi da traže partnerstva lanaca snabdevanja otvorena širokom krugu učesnika koja obuhvataju navedene principe saradnje. Ključna dimenzija ostaje usklađivanje interesa oko pristupa sirovinama, preradi i održivosti procesa kako bi rast potražnje mogao biti praćen kapacitetima duž celog lanca vrednosti.
