Evropska unija (EU) postavlja ambiciozne ciljeve za 2030. godinu u okviru svog zakona o kritičnim sirovinama, koji uključuje obezbeđivanje najmanje 10% godišnje potrošnje iz domaće ekstrakcije, 40% iz obrade unutar Evrope i 25% iz reciklaže. Ova strategija je odgovor na ranjivosti u lancu snabdevanja, a zahteva značajna ulaganja i efikasne modele vlasništva kako bi se osigurala stabilnost snabdevanja ključnim mineralima kao što su litijum i retke zemlje.
Jedan od najistaknutijih projekata je razvoj litijuma Barroso u Portugalu, koji se smatra jednim od najvećih poznatih izvora litijuma u zapadnoj Evropi. Ovaj projekat predviđa otvorenu eksploataciju sa ciljem proizvodnje litijum-hidroksida za brzo rastući lanac snabdevanja električnih vozila. Portugal je već odobrio paket subvencija od oko 110 miliona evra kako bi se smanjili rani rizici i privukao privatni kapital.
Iako projekat Barroso ima potencijal, suočava se sa izazovima u vezi sa društvenom dozvolom za rad. Ekološke organizacije i lokalne zajednice izrazile su zabrinutost zbog uticaja na životnu sredinu, što može dovesti do pravnih prepreka koje usporavaju proces dobijanja dozvola. Ova situacija povećava rizike za investitore i može otežati finansiranje projekata.
U Nemačkoj, kompanija Vulcan Energy Resources sprovodi drugačiji model ekstrakcije litijuma iz geotermalnih brana, integrirajući obnovljive izvore energije sa proizvodnjom litijum-hidroksida. Evropska investiciona banka je obezbedila oko 250 miliona evra za prvu fazu razvoja ovog projekta, koja teži godišnjoj proizvodnji od približno 24.000 tona litijum-hidroksida.
Projekat Keliber u Finskoj takođe doprinosi evropskoj strategiji litijuma, kombinujući više izvora tvrdog kamena sa centralnim postrojenjem za preradu. Ukupna ulaganja su procenjena na između 650 i 700 miliona evra, a projekat ima potencijal da direktno snabdeva evropske proizvođače električnih vozila.
U Češkoj se nalazi projekat Cínovec, jedan od najvećih neiskorišćenih izvora litijuma u Evropi. Ovaj projekat integriše podzemnu eksploataciju sa domaćom hemijskom obradom, uz podršku češke vlade koja je obećala otprilike 8,8 milijardi CZK za infrastrukturne projekte prerade.
Pored litijuma, evropska strategija obuhvata i retke zemlje i grafit. U Švedskoj kompanija Talga Group razvija projekat koji će proizvoditi prirodni grafitni koncentrat za anode baterija. U istoj zemlji postoji inicijativa ReeMAP koju vodi državna kompanija LKAB, a koja ima potencijal da postane jedan od najvažnijih izvora retkih zemalja u Evropi.
U Francuskoj se realizuje projekat CAREMAG koji ima za cilj izgradnju postrojenja za preradu kako bi se poboljšale kapacitete separacije retkih zemalja unutar Evrope. Grčka takođe radi na projektu ekstrakcije galijuma kao nusproizvoda rafinacije alumine, što dodatno osnažuje evropsku ambiciju da proširi obradu strateških materijala unutar svojih granica.
Kroz ove projekte jasno se vidi da javne institucije igraju ključnu ulogu u smanjenju rizika investicija putem subvencija i garancija kredita. Strukture vlasništva variraju; neki projekti ostaju pod privatnom kontrolom uz značajnu javnu podršku, dok drugi koriste državne resurse za jačanje kapitala potrebnog za tehnički zahtevne poduhvate.
Iako postoje pozitivni trendovi u razvoju ovih ključnih sirovina, izazovi poput dugih vremenskih okvira dobijanja dozvola i tržišne volatilnosti ostaju prisutni. Cene litijuma su pokazale ekstremne fluktuacije koje komplikuju finansijske modele i mogu usporiti konačne odluke o investicijama.
Usmeravanje ka izgradnji evropskog ekosistema kritičnih minerala predstavlja važan korak ka smanjenju zavisnosti od vanjskih lanaca snabdevanja i jačanju industrijske otpornosti. Uspostavljanje integrisanog lanca snabdevanja koji uključuje ekstrakciju, preradu i reciklažu ključno je za ostvarenje ciljeva EU do 2030. godine.
