Evropska unija je ušla u novu fazu regulisanja kritičnih sirovina usvajanjem akta koji treba da smanji zavisnost od Kine za metale ključne za čistu tehnologiju. Zakonodavci u Evropskom parlamentu su u industrijskom odboru potvrdili politički dogovor postignut prethodnog meseca sa državama članicama. Tekst je prvobitno predstavila Evropska komisija u martu, a fokus je na rudarstvu, preradi i reciklaži materijala koji su strateški za zelenu i digitalnu tranziciju.
Usvojeni okvir uvodi aspirativne ciljeve do 2030. godine, uključujući domaću eksploataciju 10% godišnje potrošnje ključnih minerala EU i domaću preradu 40% te potrošnje. Paralelno, EU planira da reciklira 25% kritičnih sirovina koje završe u otpadu do istog roka. Ovakva struktura ciljeva direktno utiče na planiranje kapaciteta u lancu vrednosti, jer povezuje izvore sirovina sa obimom prerade i tokovima otpada.
Parlament je obezbedio glasanje o tekstu, a sledeći korak je formalno usvajanje u Savetu EU, gde odluku donose predstavnici svih 27 država članica. U praksi, to znači da će se pravila primenjivati kroz nacionalne procedure i administrativne mehanizme, što je posebno relevantno za projekte rudarstva, reciklaže i prerade. Rokovi za dozvole su centralni element zakona, jer bi trebalo da skrate vreme od planiranja do operativnog statusa projekata.
Akt uvodi vremenska ograničenja za izdavanje dozvola za projekte u rudarstvu, reciklaži i preradi za 16 sirovina koje se smatraju strateškim za EU. Među njima su navedeni litijum, kobalt, bakar i titanijum, kao materijali povezani sa potrebama industrije elektrifikacije i infrastrukture obnovljivih izvora energije. Ovaj deo zakonodavstva je zamišljen tako da smanji rizik koncentracije snabdevanja i ubrza razvoj domaćih tokova proizvodnje.
Ujedno se postavlja ograničenje da nijedan strani dobavljač ne treba da obezbeđuje više od 65% bilo koje strateške sirovine. Izuzetak predviđa posebnu pažnju za države sa kojima Unija ima uspostavljene strateške partnere, sporazume o slobodnoj trgovini ili druge oblike saradnje koji pokrivaju sirovine. Takav pristup menja način na koji kompanije procenjuju dobavljačke portfelje i ugovorne strukture za nabavku kritičnih materijala.
Industrijski akteri su pozdravili smer zakona ka jačanju evropskog lanca snabdevanja, ali su ukazali na nedostatke povezane sa širim poslovnim i ekonomskim okruženjem. Izvor iz industrije aluminijuma ocenio je da su ciljevi ambiciozni na papiru, dok podsticaji za investicije u ove sirovine praktično nisu dovoljno operativni. U toj interpretaciji, razlika između regulatornih ciljeva i investicionih uslova postaje ključna tačka rizika za realizaciju planiranih kapaciteta.
Evangelos Mitilinios, predsednik Eurometaux-a, istakao je da akt predstavlja prvi korak ka rešavanju predstojećeg izazova snabdevanja metalima u Evropi. Prema njegovoj oceni, potrebno je da to bude početak šire promene politike koja bi realno pokrenula evropska ulaganja. Kritika se oslanja na činjenicu da sama legislativa ne garantuje investicionu matematiku kada troškovi ostaju visoki.
Poseban problem koji se navodi odnosi se na visoke troškove energije i regulatorne troškove za industrije koje se oslanjaju na preradu sirovina. Industrijski izvori navode da to stvara ozbiljan izazov konkurentnosti evropskih prerađivača u odnosu na Kinu i Sjedinjene Američke Države. Kao konkretni regulatorni tereti pominju se EU sistem trgovanja emisijama (ETS) i mehanizam CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), koji se ocenjuju kao faktori koji povećavaju troškove evropskoj industriji.
Nasuprot tome, američko tržište je zabeležilo porast ulaganja vrednih milijarde dolara duž lanca vrednosti čiste tehnologije nakon usvajanja Zakona o smanjenju inflacije iz 2022. godine. Ta razlika se vezuje za nedavni memo investicione banke Goldman Sachs o kretanjima investicija u SAD. Za evropske proizvođače to je relevantno jer tempo izgradnje kapaciteta u konkurentskim regionima utiče na cene opreme, dostupnost dobavljača i dinamiku globalnog snabdevanja.
Euromines kao udruženje ukazuje da slabija konkurentnost EU proizlazi iz višegodišnjeg zanemarivanja domaćeg rudarstva. Navodi se obrazac slanja jeftinih materijala u EU iz zemalja sa nižim društvenim i ekološkim standardima, što je umanjivalo prostor za evropske projekte ekstrakcije. Rolf Kubi, generalni direktor Euromines-a, naglašava da tranzicija mora početi u samom rudniku i da solarni paneli ili vetroturbine moraju biti zasnovani na „zelenim“ sirovinama.
Kubi je takođe rekao da bi EU trebalo da se vrati na mapu rudarstva kroz pojednostavljenje dozvola za ekstrakciju zasnovanu na ESG kriterijumima i kroz implementaciju od strane država članica kako bi nove mine mogle da dobiju operativni zamah. U tom okviru dozvole nisu samo administrativno pitanje već uslov za pravovremeno formiranje ponude sirovina koja prati ciljeve potrošnje i prerade do 2030. godine. Bez ubrzanja procesa odobravanja, rokovi iz akta mogu ostati teško dostižni.
U raspravi o efektima zakona pojavljuje se dodatna dimenzija koja prevazilazi samu legislativu: organizacija Transport and Environment (T&E) ukazuje da fokus mora preći sa donošenja pravila na realizaciju projekata i izgradnju odgovarajućih lanaca snabdevanja. Julia Poliscanova iz T&E navela je da su elementi poput onšorovanja rafinisanja, prerade i reciklaže, pojednostavljenih procedura za najbolje projekte i očuvanja snažnih ekoloških garancija pozitivni aspekti konačnog teksta akta. Ipak, po njenoj oceni potrebno je preusmeravanje ka operativnom „pokretanju“ projekata.
T&E navodi podatak da je do sada obezbeđeno manje od petine baterijskih minerala potrebnih evropskim proizvođačima automobila do 2030. godine. U isto vreme tvrdi se da su vlade i nizvodne kompanije „spavale na dužnosti“, što implicira jaz između planiranih potreba tržišta i stvarno ugovorenih količina sirovina. Za industrijske učesnike to znači povećan rizik od nedostatka materijala ili oslanjanja na skuplje alternativne izvore kasnije u periodu implementacije.
Poliscanova je ocenila da treba povezati ambicije zelenog dogovora sa realnošću kritičnih minerala kroz praćenje i skaliranje održivih lanaca snabdevanja, preusmeravanje trgovinske politike i podršku najboljim projektima uz svežu finansijsku podršku EU sredstvima. U tom kontekstu naglašava se pitanje namenskog finansiranja kao slabija tačka evropskog pristupa razvoju kapaciteta za sirovine. Bez stabilnog finansijskog instrumentarija investitori teže formiraju dugoročne poslovne slučajeve.
U septembru je formirana koalicija T&E i kompanija iz baterijskog lanca vrednosti koja uključuje Rio Tinto, Aurubis kao dobavljača metala i Northvolt kao proizvođača baterija. Ta grupa poslala je pismo Evropskoj komisiji tražeći povećanje namenskog finansiranja EU za projekte povezane sa baterijama i kritičnim mineralima. U pismu se predlaže uspostavljanje dugoročnog Evropskog fonda za kritične minerale kao dela agende zelenih ulaganja radi podrške Green Dealu.
Mitilinios je dodatno naveo da bi glavni cilj trebalo da bude stvaranje poslovnog slučaja koji kompanijama omogućava ulaganja u Evropi umesto u Aziji ili SAD-u. Njegovo upozorenje odnosi se na rastuću poteškoću opravdavanja ulaganja kada konkurentski regioni nude bolju investicionu logiku kroz troškove energije, regulatorne režime ili dostupnost finansiranja. Time se akt posmatra kao okvir koji mora biti dopunjen merama koje menjaju ukupnu ekonomiku projekata prerade i ekstrakcije.
Kako Parlament prelazi fazu glasanja ka formalnom usvajanju u Savetu EU, ključna operativna pitanja ostaju povezana sa vremenom izdavanja dozvola, raspodelom dobavljačkih rizika kroz prag od 65% po strateškoj sirovini i sposobnošću industrije da apsorbuje troškove ETS-a i CBAM-a. Istovremeno, podaci o obezbeđenosti manjeg dela baterijskih minerala do 2030 ukazuju na jaz između planirane potražnje automobilske industrije i ugovorene ponude kritičnih materijala. U narednoj fazi implementacije presudno će biti kako će države članice pretočiti rokove dozvola u administrativnu praksu koja može dovesti do novih kapaciteta rudarstva, prerade i reciklaže.
