Evropski Green Deal Industrial Plan postavlja cilj prelaska na ekonomiju sa neto nultim emisijama, uz istovremeno smanjenje uvoza fosilnih goriva i rast potražnje za tehnologijama za čistu energiju. U tom kontekstu, Evropska komisija je definisala industrijski plan koji se oslanja na dve međusobno povezane komponente: obezbeđivanje kritičnih sirovina i jačanje proizvodnih kapaciteta za čiste tehnologije. Za tržišta metala i energetskih materijala, to znači da se regulativa i finansiranje sve više vezuju za lanac snabdevanja, a ne samo za krajnju potrošnju.
Ključni zakonodavni paket čine Net-Zero Industry Act i Critical Raw Materials Act. Ovi akti su zamišljeni da pojačaju konkurentnost EU i sigurnost snabdevanja, uz merljive rokove i industrijske prioritete. U praksi, fokus se prebacuje na to kako se sirovine eksploatišu, prerađuju i recikliraju, kao i na to kako se ubrzavaju administrativni procesi koji utiču na realizaciju projekata.
Critical Raw Materials Act identifikuje 34 kritične sirovine (CRMs) i uvodi referentne tačke za ekstrakciju, preradu i reciklažu do 2030. godine. Time se standardizuje očekivani tempo razvoja kapaciteta u više faza lanca vrednosti, od rudarenja do industrijske obrade. Za regione u kojima se razmatraju novi rudarski ili prerađivački projekti, takav okvir direktno utiče na način planiranja dozvola i investicionih ciklusa.
Plan takođe eksplicitno prioritetizuje projekte koji treba da ubrzaju izdavanje dozvola i obezbeđivanje finansiranja. Ova komponenta je relevantna jer se rizici u CRM lancima često ne svode samo na geologiju ili tehnologiju, već na brzinu administrativnog odobravanja. Kada se rokovi za permitting i finansiranje postave kao operativni kriterijum politike, projekti koji ranije nailaze na zastoje mogu dobiti drugačiji tretman u odnosu na ranije prakse.
CRMs su ključni za strateške tehnologije koje ulaze u energetsku tranziciju, ali njihova dostupnost je opterećena rizicima zbog neujednačene geografske raspodele i zavisnosti od uvoza. EU je, prema okviru plana, značajno oslonjena na uvoz kritičnih sirovina, pa diverzifikacija izvora postaje centralna industrijska tema. Istovremeno, izazovi uključuju lokalno protivljenje rudarskim aktivnostima i pitanja koja se odnose na prava autohtonih zajednica.
Udeo društvenog prihvatanja i pitanja prava u postupcima odobravanja mogu postati determinanta dinamike novih kapaciteta, posebno kada regulativa traži ubrzanje procesa. To je posebno osetljivo u sredinama gde bi projekti mogli da se suoče sa otporom ili pravnim sporovima. Za donosioce odluka u industriji to znači da usklađivanje sa regulatornim zahtevima mora biti praćeno upravljanjem rizicima van tehničkih parametara projekta.
Sa druge strane, plan tretira i proizvodnju čiste tehnologije kroz procenu kapaciteta po sektorima. Konstatovano je da je EU relativno snažna u sektoru vetra, dok je u solarnim PV
