Kako diskusije u Briselu sve više postaju usmerene na kritične sirovine, fokus često ostaje na geopolici i eksploataciji. Ovi minerali su neophodni za tehnologije poput vetroturbina i električnih automobila—temelja zelene tranzicije. Oslanjanje Evropske unije na strane dobavljače pretvorilo je sirovine u hitno političko pitanje, posebno jer se očekuje da će globalna potražnja kvadrirati u svetlu klimatskih obaveza. Međutim, u žurbi da obezbedimo nove lance snabdevanja, zanemarujemo moćno rešenje: reciklažu.
Ulog je veliki. EU je gotovo potpuno zavisna od stranih dobavljača za 14 od 27 kritičnih sirovina, a više od 90% zavisi od uvoza za dodatne tri. Dominacija Kine je posebno zabrinjavajuća; ona kontroliše oko 60% globalne rafinacije litijuma dok samo eksploatiše 9% ponude. Ove brojke otkrivaju osnovnu ranjivost u industrijskoj strategiji Evrope.
Nedavno uvedeni Zakon o kritičnim sirovinama ima za cilj da ublaži ovu zavisnost postavljanjem ambicioznih ciljeva, poput ograničavanja oslanjanja na bilo koju pojedinačnu zemlju na 65% godišnje potrošnje i postizanja 25% domaćih potreba putem reciklaže do 2030. godine. Međutim, dok inicijative za proizvodnju dobijaju značajne podsticaje, industrija reciklaže ostaje nedovoljno podržana. Trenutne regulative tretiraju vredne materijale kao otpad, stvarajući prepreke za kompanije koje pokušavaju da uspostave robusne operacije reciklaže.
Nekorišćeni potencijal reciklaže Potencijal sektora reciklaže ostaje uglavnom neiskorišćen. Iako Evropa ima nekoliko inovativnih kompanija za reciklažu, većina njih posluje na maloj skali unutar tržišta koje bi moglo značajno da se proširi. Postojeće regulative otežavaju trgovinu recikliranim materijalima između država članica EU, a ulaganja u infrastrukturu reciklaže zaostaju za drugim sektorima zelene ekonomije.
Potrebno je sveobuhvatno rešenje kako bi se reciklaža podigla na pravo mesto u zelenoj tranziciji.
Investirati u infrastrukturu reciklaže: Moramo ubrzati ulaganja u infrastrukturu reciklaže putem posvećenog finansiranja i pojednostavljenih procedura odobravanja. Razvijanje novih operacija reciklaže obično traje manje vremena nego projekti eksploatacije, pružajući brži put ka smanjenju zavisnosti.
Uspostaviti jedinstveno tržište za sekundarne materijale: Kao što podržava predsednica Komisije von der Leyen, potrebna nam je prava jedinstvena tržišna regulativa za sekundarne materijale. To zahteva reviziju klasifikacija otpada i stvaranje usklađenih definicija za sekundarne materijale, uz ciljanje poreskih podsticaja za stimulaciju ulaganja u tehnologije reciklaže.
Formirati strateška međunarodna partnerstva: Izgradnja prekograničnih mreža reciklaže je od suštinskog značaja. To uključuje razvijanje trgovinskih okvira za sekundarne materijale koji će se nositi sa postojećim regulativama o transportu otpada. Inicijative poput Global Gateway mogu olakšati održiva partnerstva za reciklažu na globalnom nivou, generišući vrednost u zemljama partnerima dok obezbeđuju održive tokove materijala.
Pojednostaviti reciklažu složenih proizvoda: Pojednostavljivanje reciklaže složenih proizvoda uključuje jasno označavanje i digitalne pasoše proizvoda kako bi se omogućilo efikasno praćenje materijala. To bi trebalo biti praćeno specifičnim ciljevima reciklaže i sveobuhvatnim smernicama o tehnologijama.
Osigurati doslednost u zakonodavstvu: Usklađivanje Zakona o kritičnim sirovinama sa drugim regulativama EU u vezi sa ciljevima prikupljanja, ekološkim dizajnom i definicijama otpada promoviše napredak ka ciljevima potrošnje resursa unutar granica planete.
Konkurentska prednost kroz reciklažu
EU može iskoristiti svoje prednosti—poput jedinstvenog tržišta, jakog vladavinskog sistema, visokih ekoloških standarda i razvijene infrastrukture—da stvori konkurentske prednosti u održivom oporavku materijala. Promovišući globalne ekološke standarde dok izgrađuje domaći kapacitet, Evropa može uspostaviti otporniji lanac snabdevanja koji smanjuje zavisnosti i unapređuje ekološke ciljeve.
Iako kritičari tvrde da reciklaža sama po sebi ne može zadovoljiti sve potrebe za sirovinama, svaki procenat recikliranih materijala znači manje uvoza od potencijalno konkuretskih partnera. Robusna industrija reciklaže bi pružila Evropi konkurentsku prednost u svetu fokusiranom na održivost.
Tehnologija za reciklažu složenih materijala već postoji, a evropske kompanije vode u stručnosti. Ono što nedostaje su tržišni uslovi i regulativni okviri za ekonomsko skaliranje ovih operacija. Prioritizovanjem reciklaže uz eksploataciju i proizvodnju, možemo izgraditi otporniji lanac snabdevanja.
Industrijska budućnost Evrope zavisi od stabilnih snabdevanja kritičnim sirovinama. Rešenje nije izbor između eksploatacije i reciklaže; oba su ključna. Dok je mnogo pažnje posvećeno obezbeđivanju novih izvora sirovina, zanemarili smo uspostavljanje regulativnih i finansijskih okvira neophodnih za prosperitetnu industriju reciklaže. Vreme je da ispravimo ovu propust. Tehnologija je spremna, stručnost je dostupna, a tržište je spremno. Sada nam treba politička volja da to ostvarimo.
