Sa prodorom kineskih električnih automobila BID , uz podršku flamanskih poreskih obveznika , i okvirnim ugovorom De Lijna za 500 električnih BID autobusa? – ovaj scenario se odvija pred našim očima. Flandrija tome čak aktivno doprinosi. Vidimo iste trendove i na mnogim drugim mestima u Evropskoj uniji.
Deindustrijalizacija Evrope. Ono što se dogodilo početkom ovog veka sa evropskim sektorom solarnih panela preti da se ponovi sa vetroturbinama i automobilskom industrijom koja ne može da se nosi sa (nelojalnom) konkurencijom iz Kine. U proseku, Kina već ima više od 65% globalnog proizvodnog kapaciteta za električna vozila (EV), energiju vetra i sunca, baterije, gorivne ćelije, toplotne pumpe i elektrolizere.
Evropa je danas na raskrsnici. Ili ćemo nastaviti kao što radimo sa puzećom deindustrijalizacijom i osiromašenjem kao rezultatom ili ćemo promeniti plan tako da preko potrebna klimatska strategija ide ruku pod ruku sa ponovnom industrijalizacijom Evrope koju pokreće čista tehnologija. Potrebna nam je dugoročna vizija i ista industrijska politika.
Baš kao što je Kina napredovala poslednjih decenija, Evropa će morati da preuzme proizvodne lance u svoje ruke, od rudnika do EV ili vetroturbina. Ova vertikalna integracija je neophodna jer je završena neoliberalna globalizacija zasnovana na slobodnoj trgovini. Sada živimo u eri protekcionizma i resursnog nacionalizma. Eksplicitna politika subvencionisanja Zakona o smanjenju inflacije u SAD kao direktan odgovor na sličnu situaciju.
Može se uspostaviti politika subvencija za potrošače – poput francuskog sistema eko-bonusa za električna vozila – koji, za razliku od flamanskog sistema, efektivno diskriminiše uvoz automobila koji su proizvedeni na ekološki i društveno neprihvatljiv način. Isto važi i za oporezivanje službenih automobila i javne tendere (npr. e-autobusi).
Ovakve mere su očigledno nedovoljne. Bez inovacija i komercijalizacije visokokvalitetnih, konkurentnih električnih vozila i e-autobusa, nameti i subvencije pružaju samo privremeno olakšanje. Što se tiče podrške evropskoj industriji čiste tehnologije, odluka nemačke vlade da stavi na sto skoro milijardu evra državne pomoći za novu fabriku baterija švedskog Northvolta je „nužno zlo“. Još bolje bi bilo da se ovakva državna pomoć organizuje na evropskom nivou kroz prošireni Evropski inovacioni fond v2.0 koji se finansira iz poreza na aktivnosti koje zagađuju životnu sredinu. Očekivani zakon o neto nulti industriji je samo prvi korak.
Ali… čak i ako uspemo da napravimo niz fabrika čiste tehnologije u Evropi, ostaje pitanje kako će te fabrike biti snabdevene neophodnim sirovinama. Evropa je postala zavisna od uvoza retkih zemnih metala, litijuma, nikla, mangana, kobalta, galijuma, germanijuma, grafita… Sve su to sirovine kojima dominira šačica prilično nedemokratskih zemalja i sve više se koriste kao geostrateško oružje.
Prošle godine u globalizovanom svetu, evropski proizvođači automobila mogli su da se izvuku uvozom ovih kritičnih sirovina. Međutim, ovo je bio kratkovid, pa čak i licemeran pristup. Danas je ova strategija ekonomski neodrživa. Rizici vezani za nabavku sirovina su ogromni i veoma akutni. Državna pomoć za novu fabriku Northvolt je bačen novac ako nema pristup lokalno proizvedenim sirovinama.
Nemamo drugog izbora osim da pokrenemo i sufinansiramo evropsku rudarsku renesansu, u kombinaciji sa daljim širenjem našeg arsenala za preradu i reciklažu metala. Potencijal za kritične sirovine ovde je mnogo veći nego što se misli. Finska i Švedska , koje su u top tri na globalnom rangiranju proizvodnje baterija po kriterijumima za zaštitu životne sredine, društva i upravljanja (ESG) – pokazuju kako odgovorno rudarstvo (i prerada) metala čiste tehnologije funkcioniše u praksi.
Sa lansiranjem Zakona o kritičnim sirovinama, peni je pao među evropske institucije. Sada je na građanima Evrope da usvoje ovaj način razmišljanja i napišu zajedničku priču u kojoj Made-in-Europe cleantech osigurava postizanje naših klimatskih ciljeva bez stvaranja društveno-ekonomskog groblja.
Izvor: miningwatch.news
