Evropska industrija se suočava sa strukturnim izazovima koji će oblikovati njenu budućnost do kraja decenije. U 2025. godini, proizvodnja čelika u Evropi će se kretati između 140 i 145 miliona tona, što će generisati godišnji promet od oko 210 do 220 milijardi evra. Ovaj sektor, zajedno sa aluminijumom, koji predstavlja ekosistem vredan između 45 i 55 milijardi evra, ostaje ključan za ekonomsku stabilnost regiona.
Međutim, istovremeno se povećava energetska intenzivnost i zavisnost od uvoza sirovina, dok su marže i fleksibilnost smanjene. Ova situacija zahteva ozbiljnu analizu kako bi se procenili uslovi iz 2025. godine u odnosu na očekivane rezultate do 2030. godine.
Proizvodnja čelika će se suočiti sa smanjenjem od 3 do 5% u bliskoj budućnosti, što odgovara gubitku od oko 4 do 7 miliona tona. Do 2030. godine, proizvodnja će se stabilizovati na nivou od 121 do 131 miliona tona, što predstavlja kumulativni pad od 7 do 10% u odnosu na nivoe iz 2025. godine.
U sektoru aluminijuma, potražnja će biti smanjena za oko 5 do 8%, što odgovara gubitku vrednosti između 3 i 4 milijarde evra. Do kraja decenije, potražnja za aluminijumom biće niža za 8 do 12%, što će dodatno pogoršati situaciju s obzirom na to da će zavisnost Evrope od uvoza rasti prema procenama između 75 i 80%.
U međuvremenu, materijali kritični za baterije kao što su nikl, kobalt i grafit suočavaju se sa značajnim pritiscima. U prvoj polovini decenije očekuje se pad potražnje za niklom između 8 i 12%, dok bi potražnja za kobaltom mogla opasti za sličan procenat, uz gubitak vrednosti od oko 150 do 250 miliona evra u prvoj fazi.
Grafit kao ključni materijal za proizvodnju baterija pokazuje najdublju strukturnu izloženost; potrošnja bi mogla pasti za čak 20 do 30% ispod planiranih nivoa do kraja decenije. Ova situacija dodatno naglašava potrebu za diversifikacijom izvora snabdevanja kako bi se smanjila zavisnost od uvoza koji trenutno čini između 85 i 90% anodne grafitne proizvodnje.
Ukupna vrednost koja je izložena riziku kod materijala kritičnih za baterije može porasti sa između dva i tri milijarde evra sredinom decenije na pet do sedam milijardi evra do kraja decenije. Ovi trendovi jasno ukazuju na to da tradicionalna teška industrija može apsorbovati šokove u obimu proizvodnje ali rizikuje trajni gubitak kapaciteta.
Na kraju, energetski sistemi ostaju dominantni faktor koji utiče na industrijske performanse. Cene električne energije i gasa već određuju održivost postrojenja, a kako se elektrifikacija produbljuje prema kraju decenije, stabilnost mreže i predvidljivost cena postaju ključni faktori u izboru lokacije industrijskih objekata.
Povezivanje realnosti iz 2025. godine sa očekivanjima iz 2030. otkriva evropski industrijski sistem koji ostaje velik ali sve krhkiji. Čelik i aluminijum ostaju oslonac obima ali se suočavaju sa rizikom od nepovratnog gubitka kapaciteta dok su materijali kritični za baterije ključni za buduću konkurentnost ali su podložni značajnim investicionim preprekama.
