U svetlu sve veće potražnje za ključnim materijalima potrebnim za proizvodnju baterija, Evropa se nalazi na raskrsnici između ambicija za energetske tranzicije i potreba za održivim upravljanjem resursima. Prema novoj analizi, izazov je kako brzo povećati kapacitet proizvodnje baterija uz istovremeno upravljanje ekološkim, društvenim i geopolitičkim rizicima koji su povezani sa lancima snabdevanja sirovinama.
Izveštaj naglašava da Evropa može stvoriti konkurentan i otporan ekosistem baterija, ali samo ako promeni svoj pristup. Bez prelaska na principe cirkularne ekonomije, strožih pravila upravljanja i smanjenja zavisnosti od sirovina, kontinent rizikuje da ponovi iste zavisnosti koje su obeležile eru fosilnih goriva.
Elektrifikacija transporta i energetskih sistema dovodi do bezpresedane potražnje za resursima kao što su litijum, nikl, kobalt, grafit i mangan. U okviru EU zakona o kritičnim sirovinama postavljeni su ambiciozni ciljevi za 2030. godinu: najmanje 10% sirovina treba da se obezbedi domaćom eksploatacijom, oko 40% treba da se prerađuje unutar Evrope, a minimum 25% treba da dolazi iz reciklaže.
Ovi ciljevi odražavaju strateški podsticaj za smanjenje zavisnosti od spoljnog snabdevanja, posebno u rafinaciji i preradi. Njihovo ostvarenje zahteva brzu ekspanziju kako rudarskih operacija tako i infrastrukture za reciklažu, koja se često suočava sa regulatornim i finansijskim preprekama.
Jedan od najjačih zaključaka izveštaja je da reciklaža baterija ostaje nedovoljno iskorišćena. U poređenju sa rudarenjem koje često nailazi na ekološke protivljenja i kašnjenja u dobijanju dozvola, reciklaža nudi održiviji put ka smanjenju zavisnosti od uvoza, smanjenju emisije tokom životnog ciklusa i oporavku dragocenih materijala iz baterija koje su dostigle kraj svog veka.
Iako reciklaža ima potencijal da značajno smanji potrebu za primarnim sirovinama, sektor reciklaže u Evropi ostaje fragmentiran i nepredvidiv. Projekti često nailaze na kašnjenja ili otkazivanja zbog tehnološke nesigurnosti, nedosledne podrške politika i visokih operativnih troškova. Takođe, procesi reciklaže nisu bez ekološkog uticaja; mnogi zahtevaju značajnu potrošnju energije i vode.
Dok se pažnja usmerava na reciklažu, rudarenje ostaje ključno za ispunjavanje kratkoročnih i srednjoročnih potreba. Izveštaj ističe da uticaji variraju u zavisnosti od metoda eksploatacije (npr. površinsko nasuprot podzemnom rudarenju), geografske lokacije i regulatornih okvira. Površinsko rudarenje je posebno povezano sa degradacijom zemljišta, gubitkom biodiverziteta i dugoročnim rizicima po vodu.
Jedna od glavnih prepreka novim rudarskim projektima u Evropi je koncept „društvene licence za rad“. Javno protivljenje, ekološki aktivizam i otpor lokalne zajednice sve više mogu usporiti ili potpuno obustaviti projekte. U ovom kontekstu, usklađenost sa propisima više nije dovoljna; kompanije moraju pokazati transparentno upravljanje, aktivno angažovanje zajednice i usklađenost sa međunarodnim standardima održivosti.
Izveštaj takođe ukazuje na kritičnu prazninu u trenutnim politikama: upravljanje potražnjom. Dok većina strategija fokusira na povećanje ponude, mnogo manje pažnje se posvećuje smanjenju potrebe za sirovinama. Moguća rešenja uključuju dizajniranje manjih efikasnijih baterija, produženje životnog veka proizvoda i promovisanje javnog prevoza.
Evropski lanac vrednosti baterija takođe je centralan za širu težnju ka strateškoj autonomiji. Evropska komisija već je identifikovala brojne strateške projekte rudarenja i prerade širom država članica. Ako budu uspešno razvijeni, ovi projekti mogli bi zadovoljiti do 80% evropskih potreba za litijumom i oko 44% potražnje za niklom i kobaltom unutar EU.
Ipak, ove projekcije zavise od bržeg izdavanja dozvola, stabilnog finansiranja i – što je ključno – javnog prihvatanja koje ostaje neizvesno. Izveštaj prikazuje složenu sliku: izazov Evrope nije samo u povećanju proizvodnje baterija već u tome kako to učiniti na način koji balansira zaštitu životne sredine, ekonomsku konkurentnost i društvenu legitimnost.
