U poslednjim godinama, evropski sektor hemije i metalurgije preuzima značajne promene koje redefinišu način na koji se stvara i kontroliše industrijska vrednost. Tradicionalni model zasnovan na globalizaciji i smanjenju troškova ustupa mesto kapitalno intenzivnijem sistemu koji je vođen politikama i bezbednošću snabdevanja. U ovom novom okruženju, kontrola nad kapacitetima prerade, kritičnim metalima i vlasništvom nad lancem snabdevanja postaje ključna prednost.
Pristup sirovinama više nije dovoljan; prava moć leži u preradi, hemijskoj konverziji i kapacitetu downstream proizvodnje. Ove oblasti su od suštinskog značaja za određivanje ko će ostvariti vrednost u globalnoj ekonomiji prelaska ka održivosti.
Evropske kompanije suočavaju se sa izazovima zavisnosti od spoljnog snabdevanja za ključne sirovine. Kina dominira globalnim kapacitetima prerade, kontrolišući između 85-90% obrade retkih zemnih metala, oko 65% prerade litijuma i više od 90% obrade grafita. Ova koncentracija je učinila kineske industrijske igrače centralnim akterima u globalnim lancima snabdevanja.
Kineske kompanije, poput Zijin Mining-a, nastavljaju da jačaju svoje prisustvo kroz velike investicije u rudarstvo i metalurgiju. U Srbiji, Zijin je postao dominantna sila u sektoru bakra sa ukupnim ulaganjima koja premašuju 4 milijarde evra, uključujući kompleks bakra Bor koji proizvodi više od 150.000 tona bakra godišnje.
Evropski odgovor na ovu situaciju dolazi kroz velike investicije usmerene na obnovu domaćih kapaciteta u litijumu, niklu i drugim materijalima potrebnim za baterije. Kompanije kao što su BASF i Umicore najavile su ulaganja od preko 10 milijardi evra u infrastrukturu za materijale baterija i reciklažne sisteme.
Moderne fabrike prerade zahtevaju značajna ulaganja koja se kreću između 300 miliona do milijardu evra po postrojenju za preradu litijuma i nikla. Ova potreba za kapitalom podstiče aktivnosti spajanja i akvizicija među velikim igračima kao što su Glencore i Rio Tinto, koji povećavaju izloženost bakru, niklu i litijumu kako bi osigurali evropsku bezbednost snabdevanja.
Automobilski proizvođači takođe preuzimaju aktivniju ulogu ulaganjem u kapacitete rudarstva i prerade. Ugovori o snabdevanju baterijama često uključuju participaciju u projektima rudarstva ili prefinansiranje postrojenja za preradu.
S obzirom na ambiciju Evrope da do 2030. godine dostigne kapacitet baterija između 700-900 GWh, ukupna ulaganja će premašiti 250-300 milijardi evra. To uključuje rudarstvo litijuma, nikla i bakra, kao i izgradnju gigafabrika.
U ovom kontekstu, jugoistočna Evropa postaje strateška industrijska zona zahvaljujući nižim troškovima rada i blizini tržišta EU. Srbija se posebno ističe zbog svog potencijala za bakar i litijum, uz značajna ulaganja kao što je ono od strane Zijin Mining-a.
Kako se globalni konkurentski pejzaž intenzivira sa američkim subvencijama koje privlače investicije, a Kina nastavlja da širi svoju dominaciju u preradi, Evropa odgovara hibridnom strategijom koja kombinuje regulative sa ciljem smanjenja emisija ugljen-dioksida, ciljanih industrijskih subvencija te strateških partnerstava.
