Dok Brisel bruji od diskusija o kritičnim sirovinama, fokus ostaje na geopolitici i eksploataciji. Ovi minerali su ključni za tehnologije poput vetroturbina i električnih automobila – temelj zelene tranzicije. Oslanjanje Evropske unije na strane dobavljače pretvorilo je sirovine u urgentno političko pitanje, posebno jer će globalna potražnja za ovim resursima četvorostruko porasti u nastojanju da se ispune klimatski ciljevi. Ipak, u našoj žurbi da obezbedimo nove lance snabdevanja, previđamo ključno rešenje koje nam je pred očima: reciklažu.
Ulozi su visoki. EU se gotovo u potpunosti oslanja na strane dobavljače za 14 od 27 kritičnih sirovina, a preko 90% za još tri druge. Dominacija Kine u ovom sektoru je očigledna; ona kontroliše oko 60% globalne prerade litijuma, iako rudari samo 9% svetske ponude. Ove brojke otkrivaju temeljnu ranjivost evropske industrijske strategije. Nedavno uvedeni Zakon o kritičnim sirovinama ima za cilj da se uhvati u koštac sa ovom zavisnošću postavljanjem ambicioznih ciljeva, kao što je ograničenje oslanjanja na bilo koju pojedinačnu zemlju na 65% godišnje potrošnje i postizanje 25% domaćih potreba kroz reciklažu do 2030. godine. Međutim, dok proizvodne operacije uživaju izdašne podsticaje i političku podršku, sektor reciklaže ostaje ozbiljno zanemaren. Trenutni propisi tretiraju vredne materijale kao otpad, stvarajući nepotrebne prepreke za kompanije koje žele da uspostave stabilne operacije reciklaže.
Potencijal sektora reciklaže je uglavnom neiskorišćen. Evropa je dom nekoliko inovativnih kompanija za reciklažu sa najsavremenijim tehnologijama, ali većina njih su mali igrači na tržištu koje bi moglo biti mnogo veće. Postojeći propisi komplikuju trgovinu recikliranim materijalima između zemalja članica EU, a ulaganja u infrastrukturu za reciklažu zaostaju za drugim sektorima zelene ekonomije.
Sada je potrebna sveobuhvatna strategija koja daje prioritet reciklaži.
Prvo, moramo ubrzati ulaganja u infrastrukturu za reciklažu kroz namenski finansijske mehanizme i pojednostavljene procese izdavanja dozvola. Razvoj novih operacija reciklaže značajno je brži od pokretanja novih rudarskih projekata, što pruža brži put ka smanjenju zavisnosti.
Drugo, kao što je podržala predsednica Komisije Ursula fon der Lajen, trebalo bi da uspostavimo pravo jedinstveno tržište za sekundarne materijale. Ovo podrazumeva reviziju klasifikacija otpada i uspostavljanje harmonizovanih definicija za sekundarne materijale. Instrumenti zasnovani na tržištu, kao što su ciljani poreski podsticaji, su ključni za podsticanje ulaganja u tehnologije reciklaže.
Treće, treba da sklopimo strateška međunarodna partnerstva za kreiranje prekograničnih mreža reciklaže. Ovo uključuje razvoj trgovinskih okvira za sekundarne materijale koji nadilaze tradicionalne propise o transportu otpada. Inicijativa Global Gateway mogla bi igrati ključnu ulogu u uspostavljanju održivih partnerstava za reciklažu širom sveta, donoseći korist partnerskim zemljama i obezbeđujući održive tokove materijala.
Četvrto, pojednostavljenje reciklaže složenih proizvoda je neophodno. Jasno označavanje proizvoda i digitalni pasoši proizvoda mogu olakšati praćenje i oporavak materijala. Ovo bi trebalo podržati specifičnim ciljevima reciklaže za pojedinačne materijale i sveobuhvatnim smernicama o tehnologijama reciklaže.
Konačno, usklađenost između Zakona o kritičnim sirovinama i drugih zakona EU je ključna, posebno u pogledu ciljeva prikupljanja, zahteva za ekodizajn i definicija otpada. Ovo usklađivanje treba da promoviše apsolutni napredak ka ciljevima potrošnje resursa unutar planetarnih granica.
EU ima priliku da iskoristi svoje prednosti – poput jedinstvenog tržišta, snažnog vladavine prava, visokih standarda zaštite životne sredine i napredne infrastrukture – kako bi stvorila konkurentske prednosti u održivom oporavku materijala. Promovišući globalne ekološke standarde kroz tržišne mehanizme i izgradnjom domaćih kapaciteta, Evropa može uspostaviti otporan i održiv lanac snabdevanja koji smanjuje zavisnosti dok unapređuje ekološke ciljeve.
Kritičari bi mogli tvrditi da reciklaža sama po sebi ne može zadovoljiti naše potrebe za sirovinama, što je tačno. Međutim, svaki procenat materijala koji recikliramo smanjuje potrebu za uvozom od potencijalnih konkurentskih partnera. Pored toga, razvijanje snažnog sektora reciklaže dalo bi Evropi konkurentsku prednost u svetu koji sve više stavlja akcenat na održivost.
Tehnologija je dostupna, a evropske kompanije poseduju svetski priznat ekspertizam u reciklaži složenih materijala. Ono što nedostaje jesu tržišni uslovi i regulatorni okviri koji bi ove operacije učinili ekonomski održivim na velikoj skali. Pružanjem reciklaži istog nivoa pažnje i podrške kao i rudarstvu i proizvodnim operacijama, u ime konkurentnosti, možemo izgraditi otporniji i održiviji lanac snabdevanja.
Industrijska budućnost Evrope zavisi od obezbeđivanja stabilnih zaliha kritičnih sirovina. Izbor nije između rudarstva i reciklaže; oba su potrebna. Ipak, dok smo godinama bili fokusirani na obezbeđivanje novih izvora sirovina, zanemarili smo stvaranje regulatornih i finansijskih okvira potrebnih za uspešnu industriju reciklaže. Vreme je da se ispravi ovaj previd. Tehnologija je spremna, ekspertiza je dostupna, a tržište je spremno za rast. Sve što sada nedostaje je politička volja da se to i ostvari.
