Evropska unija istovremeno jača inovacije u tehnologijama koje doprinose dekarbonizaciji i suočava se sa strukturnim ograničenjima kada je reč o razmeri komercijalizacije. Prema analizi Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije, procenjeno je 28 tehnologija neutralnih po klimu kroz deset konkurentskih pokazatelja, uključujući proizvodnju, promet, uvoz i izvoz, kao i ulaganja rizičnog kapitala u ranim i kasnim fazama razvoja. Nalazi ukazuju da EU prednjači u pojedinim segmentima, ali da tempo finansiranja i skaliranja nije usklađen sa rastućom potražnjom.
U kategorijama koje se odnose na kvalitet patentne zaštite, javna ulaganja u istraživanje i razvoj i broj inovativnih kompanija, EU ima izraženu prednost. Posebno su izdvojene tehnologije poput rotora za vetar, toplotnih pumpi, mreža za grejanje i hlađenje, kao i specijalnih brodova i infrastrukture za snabdevanje offshore vetroelektrana. Ovi rezultati su relevantni jer ukazuju na industrijsku i naučnu bazu koja može brže da prevede znanje u operativne kapacitete.
U baterijama se beleži pomak u dinamici ulaganja: istraživanje i razvoj povećavali su se gotovo 40% godišnje u periodu od 2016. do 2020. godine. Istovremeno se pojavljuju naznake oporavka domaće proizvodnje fotonaponskih sistema. Analitički okvir ipak ostaje oprezan, jer se domaća proizvodnja ne posmatra kao dovoljna da pokrije rast tražnje bez povećanja uvoza.
Transportno povezane tehnologije predstavljaju tačku najvećeg rizika za evropsku konkurentnost. Autori navode „zabrinjavajući trend“ kod gorivnih ćelija, električnih pogona, infrastrukture za punjenje električnih vozila i alternativnih goriva, uz slabiji priliv rizičnog kapitala u globalnom poređenju. Kako je mobilnost jedan od najbrže rastućih sektora, jaz između inovacije i finansiranja može usporiti prelazak rešenja na tržišnu skalu.
Izveštaj takođe konstatuje da se domaća proizvodnja tehnologija neutralnih po klimu ponovo ubrzala nakon pandemije. Međutim, ne može da prati rastuću potražnju, pa sve veći deo potreba mora da se pokriva uvozom. U praksi to znači da konkurentska pozicija evropske „zelene industrije“ postaje osetljiva na spoljne tokove robe i cena sirovina.
Visoka zavisnost od uvoza posebno je problematizovana kroz strukturu izvoza: Kina je identifikovana kao vodeći izvoznik sedam klimatski pogodnih tehnologija, uključujući fotonaponske sisteme, baterije, trajne magnete, toplotne pumpe i rešenja za punjenje električnih vozila. Mnoge od tih tehnologija oslanjaju se na uvezene sirovine, pri čemu značajan deo potiče iz Narodne Republike Kine, naročito retkih zemalja. To direktno utiče na lance snabdevanja ključnih komponenata koje su potrebne za električne motore i vetroturbine.
Trajni magneti su posebno naglašeni jer su sastavni deo električnih motora i vetroturbina. U izveštaju se navodi da Kina učestvuje sa 60% svetske rudarske proizvodnje retkih zemalja, 85% u preradi i više od 90% u proizvodnji trajnih magneta. Takva koncentracija kapaciteta stvara rizik od „quasi-monopola“, koji postaje izraženiji kako potražnja raste.
Procena potražnje dodatno pojačava zabrinutost: tržište trajnih magneta EU očekuje da se utrostruči između 2020. i 2030. godine. U istom periodu Narodna Republika Kina je pokazala tržišnu moć kroz nova ograničenja izvoza ove godine, što dodatno pojačava strahovanja od mogućih uskih grla u snabdevanju van Kine. Za evropske proizvođače to znači veći operativni rizik pri planiranju nabavki i ugovaranju dugoročnih količina.
Rizik nije ograničen samo na magnete i retke zemlje; isti obrazac zavisnosti može pogoditi druge tehnologije. Platina je navedena kao kritična komponenta gorivnih ćelija, a izveštaj ističe da se rudnici vodećeg proizvođača Južnoafričke Republike suočavaju sa problemima napajanja električnom energijom i poremećajima u železničkom transportu. Istovremeno raste potražnja za platinom, što povećava verovatnoću nestašica.
Slična ranjivost odnosi se i na moguće supstitute platinskim grupnim metalima poput paladijuma, rutenijuma i iridijuma. Ako potražnja raste brže od stabilnosti snabdevanja ili ako logistika ostaje pod pritiskom, zamenske opcije ne moraju automatski ublažiti rizik dostupnosti. U tom kontekstu značaj postaje veći za planiranje lanaca vrednosti koji uključuju preradu i finalnu proizvodnju komponenti.
Na regulatornom planu EU priprema prvi zakon o kritičnim mineralima predstavljen u martu, koji je blizu završne faze usvajanja. Cilj je stvaranje podsticaja za veću samodovoljnost i diverzifikaciju izvora snabdevanja: do 2030. EU planira da eksploatiše 10% godišnje potražnje za 17 strateških sirovina, obezbedi 25% kroz reciklažu i preradi 40% interno. Ključni operativni izazov ostaju dugi rokovi izgradnje novih rudnika, zbog čega otkrivanje novih nalazišta često ne znači brzo povećanje proizvodnje.
Izveštaj navodi primer Kirune u severnoj Švedskoj kao ilustraciju nade koju donose vesti o novim depozitima. Istovremeno se naglašava iskustvo iz prakse: često je potrebno decenijama pre nego što novi resursi dostignu fazu proizvodnje. To stavlja fokus na kratkoročne instrumente poput reciklaže i tehnoloških poboljšanja prerade.
Paralelno sa regulatornim okvirom, EU usmerava istraživanje i razvoj ka jačanju kružne ekonomije i reciklaže, kao i ka inovacijama vezanim za retke zemljane magnete. U toku su projekti koji treba da podrže povrat materijala kroz reciklažne tokove umesto oslanjanja isključivo na primarnu eksploataciju. Dodatno, podržava se izgradnja prve evropske fabrike za proizvodnju trajnih magneta u Estoniji.
Za energetsku industriju regiona ovi nalazi imaju neposredan značaj jer povezuju tempo širenja kapaciteta neutralnih po klimu sa dostupnošću kritičnih sirovina i stabilnošću logistike prerade. Koncentracija proizvodnje retkih zemalja i trajnih magneta na jednom geografskom čvorištu dodatno komplikuje planiranje nabavki kako potražnja raste do 2030. godine. Istovremeno, regulatorni ciljevi EU o eksploataciji, reciklaži i internoj preradi predstavljaju merljive parametre koji će testirati sposobnost industrije da nadoknadi jaz između inovacija i obima tržišta.
