Evropska unija je u zelenoj tranziciji postavila obezbeđivanje kritičnih sirovina kao prioritet koji se tretira kao pitanje bezbednosti lanca snabdevanja. Potražnja za materijalima koji ulaze u tehnologije čiste energije, posebno električna vozila, ubrzano raste i menja strukturu globalnih tokova. U tom kontekstu, EU pokušava da uskladi industrijsku konkurentnost sa geopolitičkim rizicima i regulatornim zahtevima.
Električna vozila ne koriste fosilna goriva u radu, ali su materijalno intenzivnija u proizvodnji. Za konvencionalno vozilo navodi se potrošnja od 22 kilograma bakra i 11 kilograma mangana, dok električni automobil zahteva gotovo 200 kilograma minerala. Ova razlika direktno utiče na rast potražnje za više vrsta sirovina koje EU svrstava u kritične.
Među materijalima koji beleže nagli porast tražnje ističe se litijum. Potražnja za litijumom porasla je 300% između 2018. i 2023. godine, što je dodatno pojačalo pritisak na lance snabdevanja. Istovremeno, definicije kritičnosti se razlikuju po metodologijama i vremenom se menjaju, pa nisu sve stavke na poslednjoj EU listi od 34 kritične i strateške sirovine „baterijski“ metali poput litijuma.
Na potražnju utiču i drugi sektori osim baterija i elektrifikacije. Digitalizacija i odbrambene potrebe doprinose rastu potrošnje određenih materijala, a deo tražnje dolazi i iz nestrateških industrija poput građevinarstva. U praksi, procene kritičnosti oslanjaju se na informacije koje delom dostavlja industrija rudarstva, što dodatno komplikuje procenu rizika.
Uprkos tim nijansama, EU polazi od toga da dostupnost određenih sirovina postaje pitanje nacionalne bezbednosti. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je u govoru o stanju Unije u septembru 2022. godine novi Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA). Tada je istaknuto da će „litijum i retke zemlje uskoro biti važniji od nafte i gasa“, čime je signaliziran pomeraj prioriteta ka mineralima.
Geopolitički problem posebno se vezuje za zavisnost od Kine u pojedinim segmentima lanaca vrednosti. EU je zavisna od Kine za više kritičnih sirovina, a ta zabrinutost se eksplicitno povezuje sa rizikom ponovne zavisnosti „kao sa naftom i gasom“. Iako su retke zemlje relativno obilne u prirodnim zalihama, Kina dominira preradom više kategorija kritičnih materijala.
Struktura globalne proizvodnje pokazuje asimetriju između rudarenja i prerade. Dve trećine kobalta kopa se u Demokratskoj Republici Kongo (DRC), ali sličan udeo globalnog snabdevanja se prerađuje u Kini. Sličan obrazac pojavljuje se i kod drugih metala: kineske kompanije imaju značajnu kontrolu nad rudarenjem kobalta i bakra u DRC-u.
Kineski uticaj nije ograničen samo na afričke izvore, već uključuje šire akvizicije i investicije. U prvih šest meseci 2023. godine kineske kompanije su potrošile 10 milijardi dolara u inostranstvu, što ukazuje na ubrzanu ekspanziju. U Indoneziji, najvećem svetskom proizvođaču nikla, kineske firme su takođe važan faktor na tržištu.
Dodatno, investiciona aktivnost se proširila na Južnu Ameriku kroz takozvani „litijumski trougao“. To je relevantno jer litijum postaje ključan ulazni materijal za baterije, a geografska diverzifikacija izvora utiče na otpornost lanaca snabdevanja. U isto vreme, EU nastoji da smanji rizik koncentracije prerade i nabavke.
EU je još 2008. pokrenula inicijativu za sirovine kao odgovor na zabrinutost zbog zavisnosti od Kine za retke zemlje. Međutim, prodor tehnologija čiste energije, produbljivanje geopolitičkih tenzija i poremećaji lanaca snabdevanja nakon pandemije te invazije Rusije na Ukrajinu podigli su značaj teme na vrh agende. CRMA se tako uklapa u širi paket politika usmerenih ka sigurnosti snabdevanja.
Istovremeno raste pritisak da lanci snabdevanja postanu održiviji. Mesec dana nakon finalizacije teksta CRMA u novembru 2023. godine, Evropski savet i Evropski parlament postigli su kompromis oko Direktive o dužnoj pažnji kompanija (CSDDD). Direktiva obavezuje velike kompanije — uključujući one van EU — da identifikuju, spreče, ublaže i evidentiraju štetne uticaje u lancima snabdevanja.
Usklađivanje bezbednosti i održivosti pokazuje se kao regulatorni izazov sa praktičnim posledicama za projekte rudarstva. CRMA prioritet daje sigurnosti lanca snabdevanja i istovremeno pominje održivost kroz više elemenata teksta. Posebno sporno za ekološke grupe je to što projekti koji se kvalifikuju kao „od opšteg javnog interesa“ mogu zaobići određene zaštitne mehanizme životne sredine.
Takav pristup otvara prostor da se ubrzanje eksploatacije opravdava kroz koncept javnog interesa bez jednako snažnog ograničenja rizika po ekosisteme. U praksi, održivost nije isključivo nametnuta odozgo, već industrija ide ka standardima koji bi trebalo da smanje dugoročne operativne rizike. Poremećaji ili obustave rudarskih projekata zbog protivljenja javnosti pokazuju da društvena licenca ostaje determinanta realizacije.
EU je podigla ciljeve reciklaže kao odgovor na kritike tokom izrade CRMA, ali nije dovoljno adresirala pozive da se smanji potražnja za kritičnim sirovinama. Istovremeno postoji strukturna neravnoteža: EU troši oko 25% globalnog snabdevanja kritičnim sirovinama uz populaciju koja čini 6% svetskog stanovništva i uz proizvodnju koja predstavlja samo 3% globalne proizvodnje. Ovaj jaz utiče na pregovaračku poziciju EU prema zemljama proizvođačima.
Konačni tekst CRMA predviđa da EU do 2030. godine treba da obezbedi 10% potreba kroz sopstvenu ekstrakciju, 25% kroz reciklažu i 40% kroz preradu svojih godišnjih potreba za 17 sirovina. To znači da bi čak i u najboljem scenariju znatan deo ekstrakcije (90%) i prerade (60%) ostao van EU teritorije. Zbog toga zakon snažno naglašava strateška partnerstva i trgovinske sporazume kao instrumente obezbeđivanja ulaza.
EU je već potpisala partnerstva sa Kanadom, Ukrajinom, Kazahstanom, Namibijom, Argentinom, Čileom, Uzbekistanom, DRC-om i Zambijom. U zvaničnom okviru ta partnerstva treba da podstaknu održivi razvoj zemalja proizvođača kroz stvaranje vrednosti duž lanca. Međutim, efekat tih aranžmana zavisi od implementacije u praksi i od toga kako će se raspodeliti koristi između strana.
U zemljama Globalnog juga pojavljuju se potezi koji prekidaju ranije obrasce izvoza neobrađenih sirovina. Indonezija je pre deset godina započela pristup ograničavanja izvoza sirove robe; kasnije su slične mere uvodile Tanzanija, Gana, Malezija, Zimbabve i Namibija putem zabrana izvoza ili ograničenja prodaje van zemlje bez prerade. Takve politike bogatijih zemalja koje uvoze resurse često bivaju označene kao „resursni nacionalizam“.
EU je osporila indonezijsku zabranu izvoza tužbom podnetom 2019. godine. Istovremeno, evropska politika nastoji da predstavi saradnju kao partnerski odnos „na ravnopravnom nivou“, uz nastojanje da umanji percepciju istorijske eksploatacije u regionu Globalnog juga. Konkurencija sa Kinom dodatno utiče na to kako se oblikuju narativi o vrednosti duž lanca.
Ipak, struktura vrednosti u zelenim lancima često ostaje koncentrisana dalje uzvodno nego što partnerske zemlje mogu realno očekivati kroz same mere prerade minerala na lokaciji izvora. Čak i kada bi obrada bila sprovedena u zemlji partnera, najveći deo vrednosti može nastati tek kroz proizvodnju baterija ili integraciju komponenti — proces koji zahteva kapitalnu intenzivnost i industrijske ekosisteme. U kontekstu DRC-a posebno je naglašeno da bi izgradnja kapaciteta za baterije bila teško ostvariva bez prethodnog angažovanja investitora.
Pored zakonodavnih ciljeva, ključni faktor ostaje način na koji politike utiču na privatni sektor koji finansira rudarske projekte. CRMA nastoji da pojednostavi procedure za nove projekte i da podstakne ulaganja privatnih aktera bez direktnog obezbeđivanja novih sredstava u samoj legislativi. Time se razlikuje od pristupa SAD-a kroz Inflation Reduction Act, koji nudi snažne poreske podsticaje povezane sa domaćim ili savezničkim izvorima.
Za razliku od američkog modela fiskalnih stimulansa, CRMA ne predviđa „finansijske nagrade“ sličnog obima koje bi mogle brzo promeniti ponašanje tržišta. Investiciona odluka u rudarstvu zavisi od vremena izgradnje projekta i potrebnog kapitala te od volatilnosti cena metala koja povećava rizik povrata ulaganja. Pad cena može direktno usporiti odluke o otvaranju novih ležišta ili proširenjima kapaciteta.
Konkretno usporavanje povezano je sa padom cena litijuma i kobalta usled razočaranja prodajom električnih vozila i viška ponude na tržištu. To utiče na investicione planove zapadnih aktera koji su oslanjaniji na tržišne uslove bez državne podrške koja ublažava ciklične šokove cena. Kineske kompanije takođe osećaju pritisak niskih cena, ali imaju veći pristup državnoj podršci koja im omogućava duže zadržavanje pozicija ili čak povećanje aktivnosti uprkos nepovoljnim signalima tržišta.
U tom smislu pojavljuje se obrazac: EU pokušava da pozicionira politiku kao odgovor na rastuću dominaciju Kine uz istovremeno ograničeno preuzimanje troškova ulaska u konkurenciju kroz finansijske instrumente ili velike nove tokove kapitala ka lancima snabdevanja unutar Evrope. CRMA time signalizira strateški prioritet sigurnosti lanaca kritičnih sirovina dok istovremeno ostaje suočena sa više paralelnih izazova.
Ti izazovi uključuju balansiranje bezbednosti i održivosti lanca snabdevanja kroz regulatorne mehanizme; zatim usklađivanje ekonomskih interesa EU sa obećanjima upućenim partnerskim zemljama; kao treće pitanje ostaje konkurentnost prema Kini bez ozbiljnog finansijskog opterećenja ili kompromisa koji bi mogli uticati na realizaciju ciljeva do 2030. godine.
