Opskrba esencijalnim mineralnim sirovinama poput bakra i litijuma predstavlja ključan faktor za evropsku ekonomiju i društvenu stabilnost, jer se radi o materijalima koje je teško zamijeniti i koji se mogu nabaviti iz ograničenog broja zemalja. Takva koncentracija izvora povećava rizik od poremećaja u lancima snabdevanja. U okviru EU trenutno je identifikovano 34 kritične sirovine, pri čemu je 17 njih svrstano u kategoriju strateških sirovina zbog očekivanog značaja u budućnosti.
22. jula predstavljena je nova studija u Evropskom parlamentu, pred Odborom za nauku i tehnologiju, u Strazburu. Studiju je pripremio Institut za procenu tehnologije (ITA) Austrijske akademije nauka. Predstavljanje dolazi nakon usvajanja Akta o kritičnim sirovinama EU, čiji je cilj ublažavanje potencijalnih izazova u snabdevanju i eksploataciji.
Autori studije, Steffen Bettin i Saskia Favreuille, ukazuju na više operativnih i tehnoloških prepreka koje utiču na stabilnost snabdevanja kritičnim sirovinama. Posebno se naglašava potreba za održivom eksploatacijom koja podrazumeva smanjenje potrošnje energije i dodatna istraživanja o uticajima rudarske aktivnosti na životnu sredinu. Ova dimenzija se ne posmatra samo na nivou otkopavanja, već i kroz energetsku efikasnost tokom procesa rafinacije.
U delu lanca prerade, značajan deo rafinisanja odvija se u zemljama poput Kine, što otvara pitanja vezana za bezbednosne prakse, ekološke standarde i društvene uslove. Bettin iznosi stav da bi trebalo preispitati model rudarskih operacija unutar Evrope kako bi se smanjili rizici povezani sa udaljenošću prerade i različitim regulatornim režimima. Za donosioce odluka to je relevantno jer se troškovi rafinacije često razlikuju od troškova usklađenosti sa standardima.
Studija takođe ističe da istraživanje u oblasti kritičnih sirovina zaostaje u odnosu na potrebe industrije. Iako materijali poput kobalta i litijuma privlače znatnu pažnju zbog njihove povezanosti sa e-mobilnošću, veliki broj drugih kritičnih sirovina ostaje nedovoljno proučen. Kao pokazatelj tog jaza navode se raniji projekti EU, gde su pojedine kritične supstance ostale podzastupljene u istraživačkim naporima.
U tom kontekstu, Bettin i Favreuille naglašavaju da povećanje ulaganja u znanje i tehnički razvoj mora biti ugrađeno u buduće oblike saradnje. Autori smatraju da istraživanje i inovacije ne treba tretirati kao dodatak, već kao sastavni deo novih sporazuma o saradnji, a ne samo kao deklarativne elemente. Time se nastoji da se istovremeno smanji verovatnoća problema u snabdevanju i bolje upravlja uticajima na životnu sredinu i društvo.
Studija postavlja fokus na međunarodnu koordinaciju kao mehanizam za postizanje održivosti, uz naglasak na tehničkim rešenjima koja mogu doprineti stabilnijem snabdevanju. U središtu razmatranja su energetska efikasnost u ekstrakciji i rafinaciji, kao i širenje istraživačke baze za širi spektar kritičnih sirovina izvan najeksponiranijih materijala poput kobalta i litijuma. Predstavljanje pred evropskim parlamentarnim odborom dodatno povezuje naučno-tehnološke teme sa regulatornim okvirom koji je EU nedavno usvojila.
Kako su kritične sirovine definisane kroz procenu rizika dostupnosti i buduće važnosti, zaključci studije direktno utiču na način na koji se planiraju istraživački programi i tehnološki prioriteti. Ujedno, razlike u lokacijama rafinacije i standardima koje autori pominju predstavljaju operativni signal za procenu otpornosti lanaca vrednosti. U Strazburu je time potvrđen fokus na istraživanju kao instrumentu za ublažavanje prekida u snabdevanju kritičnim mineralima.
