Evropska unija ubrzava obezbeđivanje sirovina za energetsku tranziciju kroz mehanizme strateških partnerstava, u okviru nastojanja da do 2050. postigne klimatsku neutralnost. U praksi, izbor partnerskih zemalja direktno utiče na rizike u lancima snabdevanja kritičnim mineralima, kao i na usklađenost sa socijalnim i ekološkim standardima. Odluke EU o partnerstvima istovremeno se prelamaju preko nacionalnih regulatornih odluka u zemljama koje su uključene u rudarske projekte.
Prošle nedelje EU je potpisala strateško partnerstvo o kritičnim mineralima sa Srbijom, potez koji je izazvao značajnu polemiku u javnosti. Razlog za sporenje povezan je sa širenjem rudarskih aktivnosti u Srbiji, posebno u kontekstu litijuma kao jedne od ključnih sirovina za tehnologije niskih emisija. Lokalno protivljenje rudarskim planovima dobilo je dodatnu dimenziju nakon ranijih odluka države o licencama i njihovom kasnijem preispitivanju pred sudovima.
Godine 2022. Vlada Srbije opozvala je licence za eksploataciju litijuma, uz navode da se ne vodi dovoljno računa o potencijalnoj šteti po životnu sredinu. Odluka je potom osporena u sudskom postupku koji je pokrenut pravnim putem od strane srpske podružnice kompanije Rio Tinto. Sud je naknadno poništio odluku o opozivu licenci, što je izazvalo reakcije ekoloških aktivista.
U pozadini ovih događaja nalazi se zakonodavni okvir EU koji je uveden ranije ove godine kroz Critical Raw Materials Act. Taj akt postavlja strateška partnerstva i trgovinske aranžmane kao centralne instrumente za obezbeđivanje minerala neophodnih za tehnologije niskih emisija i elektrifikaciju transporta. Time se ubrzava proces povezivanja evropskih potreba sa kapacitetima zemalja dobavljača, ali i povećava fokus na to kako se standardi primenjuju u različitim regulatornim okruženjima.
Od 2021. godine EU je potpisala ovakve sporazume sa ukupno 14 zemalja: Srbijom, Argentinom, Australijom, Kanadom, Čileom, Demokratskom Republikom Kongom (DRC), Grenlandom, Kazahstanom, Uzbekistanom, Namibijom, Norveškom, Ruandom, Ukrajinom i Zambijom. U tom portfoliju strateških partnerstava prisutni su različiti politički sistemi i različiti nivoi regulatorne zrelosti u rudarskom sektoru. Zbog toga se pitanja etike, transparentnosti i upravljanja rizicima u lancima snabdevanja javljaju kao ponavljajuća tema.
Za Ruandu se navodi da su rudarske aktivnosti povezane sa tantalumom, volframom i kasiteritom (kositrom) imale veze sa takozvanim konflikt-mineralima iz susedne DRC. U tom kontekstu pominje se finansiranje oružanih grupa i nastavak regionalnog nasilja, što otvara pitanje koliko strogi mehanizmi zaštite mogu sprečiti indirektno učestvovanje u takvim tokovima. Bez snažnih zaštitnih mera i transparentnih lanaca snabdevanja, izbor partnera može povećati reputacioni i operativni rizik za evropske kupce.
U slučaju Australije, sporna tačka odnosi se na istoriju rudarske industrije koja je kritikovana zbog odnosa prema pravima domorodačkih zajednica. Projekti su se odvijali bez pristanka zajednica u nekim slučajevima, a kao primer navodi se incident sa pećinama Juukan Gorge. U okviru strateškog partnerstva sa EU postavlja se pitanje kako će obaveze poštovanja prava biti ugrađene u praktične standarde isporuke sirovina.
Argentina je izdvojena zbog kritika koje prate njen sektor litijuma, posebno zbog uticaja na životnu sredinu i potrošnje vode. Navodi se da ekstrakcija litijuma u regionu Puna koristi velike količine vode, čime se ugrožavaju lokalne zajednice i ekosistemi. Za evropske aktere to znači da mere odgovornog upravljanja resursima postaju ključne kako bi se smanjili konkretni ekološki rizici povezani sa proizvodnjom.
Uzbekistan je pomenut kroz etičke dileme vezane za autoritarni režim i praksu koja otežava transparentnost i odgovornost. Rudarske operacije u takvom okruženju mogu imati manjak javne kontrole i ograničenu proverljivost usklađenosti sa ljudskim pravima. U okviru strateškog partnerstva to se prevodi u potrebu za jasnim mehanizmima nadzora nad lancima snabdevanja.
Demokratska Republika Kongo (DRC) istaknuta je zbog problema korupcije koji prate rudarski sektor. U tom kontekstu pominje se da su nalazišta litijuma generisala značajne profite povezane sa šemama kompanija povezanim sa korupcionim aferama. Za EU to implicira da due diligence nad lancima snabdevanja mora biti strogo primenjen kako bi se smanjila mogućnost da profitni tokovi prođu kroz netransparentne strukture.
Analitički gledano, balansiranje ciljeva energetske tranzicije sa socijalnim i ekološkim standardima postaje centralno pitanje za implementaciju Critical Raw Materials Act. Strateška partnerstva treba da obezbede kontinuitet snabdevanja mineralima potrebnim za tehnologije neto nulte emisije, ali bez kompromisa koji bi vodili ka kršenju ljudskih prava ili pogoršanju stanja životne sredine. U praksi to zavisi od toga kako će roadmape odgovornog vađenja biti definisane i kako će biti uključeni relevantni akteri iz lokalnih zajednica.
U delu koji se odnosi na usklađenost standarda navodi se nekoliko elemenata: selekcija partnerskih zemalja sa snažnijim upravljanjem i odgovornim rudarskim praksama; izrada roadmapea koji opisuju metode ekstrakcije uz uključivanje doprinosa pogođenih zajednica i civilnog društva; kao i obezbeđivanje transparentnih i odgovornih lanaca snabdevanja radi sprečavanja komplikovanja konflikata ili korupcije. Na nivou politike EU to predstavlja pokušaj da kredibilitet globalno ostane vezan za merljive kriterijume usklađenosti.
U Srbiji konkretan regulatorni sled pokazuje koliko odluke o licencama mogu uticati na tempo razvoja projekata i na percepciju usklađenosti sa ekološkim očekivanjima javnosti. Opoziv licenci iz 2022. godine, zatim sudsko poništavanje te odluke nakon pravnog postupka povezanog sa Rio Tinto podružnicom, ukazuje na to da pravna dinamika može menjati operativni okvir rudarskih aktivnosti. Istovremeno, uključivanje Srbije u strateško partnerstvo EU stavlja dodatni fokus na način na koji će standardi odgovornosti biti primenjeni u realnom regulatornom okruženju zemlje.
Kako EU nastavlja da gradi mrežu strateških partnerstava sa 14 zemalja od 2021. godine, razlike među jurisdikcijama ostaju ključan faktor za procenu rizika u lancima snabdevanja kritičnim mineralima. Pitanja poput transparentnosti profita povezanih sa korupcijom u DRC-u ili upravljanja vodnim resursima kod argentinskog litijuma direktno utiču na operativnu verifikaciju porekla sirovina. U tom smislu, implementacija due diligence mehanizama postaje merilo sposobnosti EU da uskladi ciljeve tranzicije sa zahtevima socijalne i ekološke odgovornosti.
