Potražnja za metalima ključnim za energetsku tranziciju i digitalizaciju u Evropskoj uniji ubrzala je raspravu o tome kako obezbediti sirovine bez ugrožavanja lokalnih ekosistema i društvenih prava. U fokusu su bakar, litijum, kobalt i retki zemni metali, čija je dostupnost strateški relevantna za proizvodnju tehnologija čiste energije i odbrambenih sistema. Istovremeno, EU nastoji da do 2050. postigne klimatsku neutralnost, što dodatno pojačava pritisak na lance snabdevanja.
Evropska unija je kao kritične klasifikovala 34 metala i minerala, uz obrazloženje da imaju presudnu ulogu u modernom oružju, digitalizaciji i prelasku na tehnologije sa nižim emisijama. Iako je EU među najvećim potrošačima sirovina na svetu, trenutno proizvodi oko 3% svojih potreba. Zbog toga se u regulatornom okviru postavlja cilj da se do 2030. kopa najmanje 10% godišnje potrošnje kritičnih sirovina unutar EU.
Ovaj pravac je formalizovan kroz Zakon o kritičnim sirovinama, koji je Evropski parlament usvojio u decembru 2023. godine. Cilj je smanjenje zavisnosti od uvoza iz regiona poput Kine, gde su standardi rada i zaštite životne sredine često drugačiji nego u EU. U praksi, takvi ciljevi premeštaju težište sa potrage za dobavljačima na ubrzavanje domaće proizvodnje.
Jedan od ključnih slučajeva nalazi se u Švedskoj, gde kompanija Boliden upravlja rudnikom Aitik u Gällivareu. Aitik se navodi kao najveći rudnik bakra u Evropi, a njegova ekspanzija se predstavlja kao važna za ispunjavanje evropskih potreba za metalima. Boliden pritom priznaje da širenje ima uticaj na životnu sredinu, ali argumentuje da je lokalna proizvodnja poželjnija od uvoza iz područja sa nižim standardima.
Za lokalnu zajednicu, međutim, pitanje koristi i troškova ostaje sporno jer se širenjem otvaraju prostori koji utiču na svakodnevni život stanovnika. Katarina, osoba koja je pogođena raseljavanjem povezanim sa planiranom ekspanzijom rudnika, izražava sumnju u motive industrije i ističe da profit ostaje dominantan pokretač odluka. Takve primedbe su relevantne za razumevanje kako regulatorni ciljevi o sirovinama nailaze na otpor na terenu.
Posebnu dimenziju daje činjenica da je region dom pripadnicima naroda Sámi, koji su jedini autohtoni narod EU. Njihova zabrinutost se odnosi na fragmentaciju teritorije usled rudarstva i industrijskog razvoja, što direktno menja uslove korišćenja zemljišta. Niila Inga, pastir severnih sobova, ukazuje da se zemljište sve više koristi za eksploataciju resursa, čime se pogoršavaju operativni uslovi za stočarstvo.
U takvom kontekstu, energetska tranzicija ne utiče samo na potražnju za metalima već i na raspodelu prostora i upravljanje rizicima između industrijskih planova i lokalnih prava. Države članice EU suočavaju se sa potrebom da usklade klimatske imperative sa zaštitom životne sredine i autohtonih zajednica, dok prelaz sa fosilnih goriva ka metalno intenzivnim tehnologijama povećava zavisnost od kritičnih sirovina. Istovremeno, neizvesnost oko brzine promene energetskih sistema dodatno komplikuje planiranje kapaciteta i društvenu licencu za rad.
Rasprava oko Aitika pokazuje kako ciljevi iz Zakona o kritičnim sirovinama mogu dovesti do intenzivnijeg fokusa na proširenja rudarskih projekata u severnoj Evropi. Udeo domaće proizvodnje koji EU želi da podigne do 2030. godine stavlja ekspanziju postojećih postrojenja u centar operativnih odluka kompanija poput Bolidena. Na drugoj strani, lokalni uticaji, uključujući raseljavanje i promene u korišćenju zemljišta od strane Sámi zajednica, ostaju ključni faktor koji oblikuje tempo i prihvatljivost takvih planova.
