Rasprave o tome kako EU i države članice usmeravaju javna i privatna ulaganja u kritične sirovine ponovo su otvorile pitanje balansa između proizvodnje i istraživanja. U fokusu je strateški jaz koji se, prema predstavnicima industrijskih tela, vidi u državnim pristupima planiranju nabavki ključnih minerala za lance vrednosti baterija i industrijskih procesa.
Jack Lifton, ko-supredsjedavajući Critical Minerals Institute (CMI), ukazao je na nedostatak stručnosti u vladinim strategijama. Prema njegovim rečima, vlade se oslanjaju na interne konsultacije i „prijateljske akademike“, dok se praktično iskustvo kompanija koje rade u polju zanemaruje. Lifton je naglasio da je istraživanje osnovni deo rudarskog lanca snabdevanja, a da se fokus previše zadržava na postojećim rudnicima umesto na pokretanju novih projekata.
Peter Clausi, član odbora CMI, potvrdio je da su ulaganja u istraživačke aktivnosti konzervativna. On je naveo da nema značajnog finansiranja usmerenog na istraživanje, dok postoji entuzijazam za proizvodnju i određena podrška razvoju projekata. Clausi je dodao da bi, ako cilj uključuje jačanje kapaciteta za baterijsku proizvodnju, logika zahtevala veća izdvajanja za istraživanje kako bi se obezbedile buduće sirovinske baze.
Ova pitanja postaju posebno osetljiva kada se razmatra konkurencija između nacionalnih fondova Francuske, Nemačke i Italije. Predstavnici su, međutim, odbacili tezu da bi zajedničko delovanje moglo da bude blokirano rivalstvom u raspodeli sredstava. Njihov stav je da su potrebe sektora takve da zahtevaju koordinisane investicione napore.
Gallezot iz Francuske istakao je da je rudarstvo veliki sektor sa „ogromnim“ investicionim potrebama. U tom okviru, saradničko ulaganje ocenjuje se kao dobrodošlo i neophodno za pokrivanje obima kapitala koji industrija traži. Castronovo iz Italije ponovio je da je usklađivanje među tri države ključno kako bi se obezbedila zajednička orijentacija ka kritičnim mineralima.
U raspravama se posebno naglašava da kombinovani napori Francuske, Nemačke i Italije uključuju značajna javna i privatna ulaganja radi obezbeđivanja kritičnih sirovina. Koncept se zasniva na prioritetizaciji esencijalnih minerala kroz ceo vrednosni lanac, od dostupnosti resursa do industrijske prerade i pozicioniranja u globalnoj trgovini. Takav pristup se vezuje za cilj jačanja uloge EU u održivom upravljanju resursima i konkurentnosti.
Za donosioce odluka u Srbiji i regionu relevantnost ovih poruka leži u načinu na koji se planira buduća ponuda sirovina. Ako istraživanje ostane potcenjeno u odnosu na postojeće kapacitete, rizik je da se sirovinske baze ne obnavljaju tempom koji prati rast potražnje industrije baterija i metala. Istovremeno, koordinacija među državama članicama pokazuje kako javni instrumenti mogu da utiču na raspodelu kapitala kroz vrednosni lanac.
CMI-jev naglasak na istraživanju i tvrdnja o konzervativnom finansiranju tog segmenta postavljaju pitanje operativne spremnosti pipeline-a projekata. U praksi to znači da se vreme od geoloških indikacija do razvoja rudarskih kapaciteta mora tretirati kao strateška varijabla, a ne kao sekundarni trošak. U tom kontekstu, rasprava o fondovima Francuske, Nemačke i Italije dobija dodatnu dimenziju: nije reč samo o obimu ulaganja, već i o tome gde se ta sredstva usmeravaju unutar lanca snabdevanja.
Zaključci predstavnika CMI-a o ulozi istraživanja, uz odbacivanje narativa o međusobnoj konkurenciji nacionalnih fondova, ukazuju na dva paralelna operativna pitanja. Prvo se odnosi na to koliko brzo politike mogu da generišu nove resurse kroz aktivno mapiranje potencijala. Drugo se tiče načina na koji države članice koordiniraju finansiranje kako bi pokrile investicione potrebe celog sektora kritičnih sirovina.
