Kako potražnja za mineralima ključnim za baterije raste, industrija dubokomorskog istraživanja i eksploatacije ponovo je u fokusu regulatora i naučne zajednice. U međunarodnim vodama, odluke o tome da li će se omogućiti komercijalno rudarenje na morskom dnu direktno utiču na planove kompanija i na tempo razvoja lanaca snabdevanja kritičnim sirovinama. Istovremeno, rasprava se vodi oko toga kako proceniti rizike po ekosisteme u uslovima gde su podaci o dugoročnim posledicama ograničeni.
Kanadska kompanija The Metals Company navodi da njen način eksploatacije ima mali uticaj na životnu sredinu. Prema izjavama Gerarda Barrona, kompanija koristi daljinski upravljane mašine veličine kamiona koje „zahvataju stene“ sa dna mora. Nakon toga, stene se drobe i obrađuju kako bi se izdvojili minerali traženi za proizvodnju baterija: kobalt, nikl, bakar i mangan.
Kompanija je trenutno u fazi testiranja i cilja da dobije odobrenje za početak komercijalne eksploatacije u međunarodnim vodama u severnom Pacifiku najranije do kraja 2025. godine. Trenutno, komercijalno rudarenje nije dozvoljeno od strane Međunarodne uprave za morsko dno (ISA), tela UN-a koje reguliše morsko dno u međunarodnim vodama. ISA i njenih 169 država članica trebalo bi da se kasnije ove godine usaglase oko pravila koja bi potencijalno mogla da otvore put ka takvim projektima.
U najavi procesa, očekuje se da bi konačno glasanje moglo uslediti u roku od 24 meseca. Ovakav vremenski okvir je značajan jer kompanije koje rade na pripremi projekata zavise od regulatorne jasnoće za planiranje tehnologije, procena uticaja i operativnih koraka. U isto vreme, politički pritisak ostaje podeljen između zemalja koje traže nastavak zabrane i onih koje žele brže otvaranje prostora za industriju.
Oko 30 zemalja, uključujući UK, Brazil, Kanadu, Francusku i Nemačku, zalaže se da zabrana ostane na snazi zbog zabrinutosti oko uticaja na životnu sredinu. Nasuprot tome, druge države, među kojima je navedena Kina, zainteresovane su da se omogući rudarenje velikih razmera u međunarodnim vodama. Ovaj raskol utiče na pregovaračku dinamiku unutar ISA i na to kako će biti definisani uslovi za eventualne dozvole.
Paralelno sa raspravom u međunarodnom okviru, pojavile su se i nacionalne inicijative koje menjaju percepciju rizika i mogućnosti. Norveška je prethodne nedelje objavila vest da je prva zemlja koja je dozvolila buduće dubokomorsko rudarenje u svojim teritorijalnim vodama. Sjedinjene Američke Države razmatraju sličan pristup: predsednik Džozef Bajden naložio je Pentagenu da do 1. marta dostavi izveštaj o toj temi.
U pozadini američke debate, 31 član Kongresa u decembru je poslao otvoreno pismo u kojem se navodi da SAD „mora istražiti svaku mogućnost“ za jačanje lanaca snabdevanja retkim zemljama i kritičnim mineralima. Takvi politički signali obično utiču na to kako se prioriteti postavljaju prema obezbeđenju sirovina za energetsku tranziciju i industrijsku proizvodnju.
Tehnološki pristupi dubokomorskom rudarenju nisu jedinstveni: uz vađenje stena sa dna mora, što se preciznije odnosi na polimetalne nodule, postoje i metode koje su invazivnije jer uključuju kopanje dublje. WWF je protiv svih oblika dubokomorskog rudarenja pozivajući se na rizik koji smatra neprihvatljivim po morski život. U toj argumentaciji naglašava se mogućnost da intenzitet aktivnosti i primenjene metode unište čitave habitate i vrste.
Kaja Loenne Fjaertoft iz WWF-a navodi da mnoge vrste u dubokom moru ne postoje na drugim staništima. Prema njenim rečima, poremećaj samo na jednom lokalitetu mogao bi dovesti do nestanka vrsta koje su specifične za taj deo ekosistema. Dodatno se ističe da bi šteta mogla nastati ne samo direktnim uništavanjem ekosistema već i kroz svetlosnu buku i zagađenje sedimentom.
Sličnu zabrinutost prenosi Evropski savet akademija naučnih društava (EASAC), nezavisno telo koje daje smernice EU o naučnoj politici. Prof Michael Norton navodi da je fizička disruptivnost procesa rudarenja neizbežna i da bi praktično uklonila faunu i floru u zonama neposredno zahvaćenim eksploatacijom. On takođe ukazuje na mogućnost „drugostepenih“ efekata na susedna morska dna ili na vodenni stub iznad njih.
Norton dovodi u pitanje i potrebu za dubokomorskim rudarenjem kao odgovorom na tržišne potrebe. Posebno ističe da proizvodnja mangana nije problematična s obzirom na to što ga nema manjak u snabdevanju. Kada su u pitanju kobalt i nikl koji se koriste u čistim energetskim tehnologijama poput baterija, on navodi da Evropska komisija ne smatra te metale posebno ugroženim po pitanju dostupnosti.
Lokacija koju The Metals Company cilja nalazi se u severnom Pacifiku u zoni poznatoj kao Clarion-Clipperton Zone. Područje leži između Havaja i Meksika i prostire se na oko 4,5 miliona kvadratnih kilometara (1,7 miliona kvadratnih milja). Barron opisuje da bi eksploatacija bila usmerena na „ambisnu zonu“, deo okeana koji je stalno taman i nalazi se između 3.000 i 6.000 metara ispod površine mora.
U argumentaciji o ekološkom profilu lokacije navodi se tvrdnja o odsustvu flore u toj zoni. Kompanija takođe poredi količinu faune izraženu kroz biomasa: navodi se približno 10 grama po kvadratnom metru naspram više od 30 kilograma biomase tamo gde se trenutno gura veća proizvodnja nikla kroz aktivnosti povezane sa ekvatorijalnim prašumama. Ovakve brojke predstavljaju ključni deo spora jer WWF osporava zaključke o minimalnom uticaju kroz širi okvir rizika po staništa.
WWF odgovara da bi potražnja za novim lokacijama mogla biti smanjena ulaganjem u preradu postojećeg rudarskog otpada i kroz reciklažu metala. Takođe pominje tehnologije koje su još u ranoj fazi istraživanja a koje bi mogle doprineti smanjenju buduće potražnje za ključnim mineralima. U praksi, ovakav pristup menja fokus sa novih izvora sirovina ka povećanju efikasnosti materijala iz postojećih tokova.
Još jedna kompanija koja želi da započne komercijalno dubokomorsko rudarenje je norveški Loke Minerals. Ta firma je prethodne nedelje saopštila da je potrebno dodatno istraživanje uticaja na životnu sredinu pre eventualnog prelaska na komercijalne aktivnosti. Time se dodatno naglašava da regulatorni proces nije samo pitanje dozvola već i naučne osnove koja treba da prati svaku fazu razvoja projekta.
Ključna tačka ostaje ISA: odluka o pravilima može odrediti tempo industrije u međunarodnim vodama. EASAC-ov Norton ističe potrebu za „snažnim“ ekološkim regulativama, ali istovremeno ukazuje na balansiranje između rizika i potrebe koju regulator mora da adresira. Kako ISA nije odgovorila na zahteve za intervju, detalji o tome kako će biti operacionalizovani kriterijumi ostaju nepoznati dok pregovori ne pređu u završnu fazu usaglašavanja pravila.
