,,Ono što pokušavamo da postignemo kolektivno kao društvo jeste da zaštitimo našu planetu i osiguramo prosperitet i visok kvalitet života. Rudarstvo je važan deo ove slagalice, a nalazišta se ne mogu premestiti“, u ekskluzivnom intevjuu za Demostat kaže Florijan Anderhuber, direktor za energiju i klimu u Evropskom udruženju za rudarske industrije, metale i minerale „Euromines“, koji ističe da je izveštaj IEA pokazao da što je viši stepen održivosti rudnika, to je pouzdanija njegova proizvodnja i veća dodata vrednost koju stvara. ,,U EU postoji mnogo primera – Švedska, Finska, a na kraju i projekat „Jadar“, koji pokazuju da rudarstvo može biti održivo i odgovorno, i da je to mnogo više od kopanja rupe u zemlji. To je ekosistem koji stvara radna mesta, koji može da zaštiti biodiverzitet, privuče investicije i poslovne mogućnosti – ali samo ako se pridržava najviših standarda i posmatra kao nešto što je više od alata za zadovoljenje potreba za resursima“.
Normalno je brinuti o uticaju bilo kog industrijskog projekta. To ne važi samo za rudarsku industriju, već i za izgradnju železnica, elektroenergetskih vodova, elektrana za obnovljivu energiju ili bilo koju drugu vrstu infrastrukture ili proizvodnu lokaciju.Ono što često vidimo prilikom razmatranja rudarskih projekata jeste da se oni i njihov uticaj stavljaju u kontekst rudarskih aktivnosti u područjima sveta u kojima nisu uspostavljeni propisi u pogledu ishodovanjadozvola i odobrenja ili u kojima vlasti nemaju kapacitet da te propise sprovode.
Demostat: Da li su sredstva opredeljena u ove svrhe dovoljna kako bismo ohrabrili kompanije da promene tehnologiju i usmeravaju potrošače ka proizvodima koji podrazumevaju manju ukupnu emisiju gasova sa efektom staklene bašte?
Anderhuber: Prelazak podrazumeva značajna ulaganja u nove instalacije i procese, kao i značajne operativne troškove imajući u vidu visoke cene izvora energije u poređenju sa drugim delovima sveta. Zbog toga su za ovu investiciju neophodni i privatni i javni izvori finansiranja. Javni izvori imaju svoju ulogu u umanjenju rizika kada potrošači zahtevaju proizvode koji su karbonski neutralni ili sa manjom emisijom ugljenika ali nisu nužno voljni da za njih izdvoje više novca.
Demostat: Koliko na brzinu prelaska sa fosilnih na čista goriva, osim sve očiglednijih klimatskih, utiču geopolitički i strateški razlozi?
Anderhuber: Ključ leži u diversifikaciji. Uz rast sposobnosti Evropske unije da se oslanja na svoje snage, smanjuje se i osetljivost na pritiske iz inostranstva. Rat Rusije sa Ukrajinom doveo je do nezabeleženog rasta cena, zahvaljujući zavisnosti od gasa. Cene proizvodnje električne energije zavise od cene gasa a rezultati Zajedničkog odbora za istraživanja (Joint Research Council) pokazuju da će se takva situacija nastaviti i u periodu od nekoliko godina nakon 2030. godine.
Što se brže udaljavamo od naše zavisnosti od gasa, industrija će postajati sve otpornija i cene iz prošlosti će postati kompetitivne na međunarodnom tržištu. Međutim, treba da budemo oprezni da ne dopustimo da troškovi prelaska na druge izvore energije ne postanu pokretač deindustrijalizacije. Geostrateška i geoekonomska otpornost idu ruku pod ruku sa konkurentnošću čiste i zelene industrije i za to nam je potrebna masivna i brza ekspanzija proizvodnje energije bez upotrebe fosilnih goriva i prilagođavanje cena na energetskom tržištu kako bi se industrijski troškovi držali pod kontrolom.
Demostat: Kako tumačite kontradiktornost da uprkos visokoj emisiji CO2 proizvodnja uglja na globalnom nivou raste?
Anderhuber: Pokretači globalnog rasta u proizvodnji uglja su Indija, Kina i Indonezija koje neutrališu smanjenu upotrebu uglja u EU i SAD. Potražnja za ugljem u energetskom sektoru, naročito u Indiji i afričkim zemljama, odslikava snažnije ekonomske aktivnosti ovih zemalja dok je Kina povećala proizvodnju uglja kako bi smanjila svoju zavisnost od dobavljača.
Međunarodna agencija za energetiku ocenjuje da je potražnja za ugljem u 2023. dostigla vrhunac i da ćemo u 2024. biti svedoci neto smanjenja u potrošnji uglja.
Demostat: Da li zemlja ima dovoljno resursa kada su u pitanju alternativni izvori energije?
Anderhuber: Kada su u pitanju minerali i metali potrebni za tehnologije koje su važne za energetsku tranziciju – da. Na primer, nova ležišta se redovno pronalaze, što obezbeđuje kontinuitet u pokretanju novih projekata za metale i minerale potrebne za tranziciju. Takođe, menjaju se i potrebe u skladu sa inovacijama u tehnologijama koje su potrebne za energetsku i klimatsku tranziciju. Projekat „Jadar“ je pravi primer za to: jadarit je jedinstven mineral, sastavljen od bora i litijuma. Počeo je kao projekat eksploatacije bora a litijum je postao mnogo važniji vremenom, kako je elektrifikacija transporta počela da dobija na značaju. Ovo je izazov, ali i prilika: prerada jadarita zahteva inovativne, najsavremenije tehnologije, u koje je uloženo mnogo istraživanja i inovacija – i to obezbeđuje prednost za Srbiju i Projekat „Jadar“ u godinama koje dolaze.
Demostat: Koliko problem skladištenja energije utiče na brzinu prelaska sa fosilnih goriva?
Anderhuber: Više od 90 odsto skladištenja električne energije se trenutno obavlja putem reverzibilnih elektrana. Ova tehnologija zavisi od geografskih i topoloških okolnosti – tako da se ne može svuda jednako primeniti. Druge mogućnosti skladištenja su baterije ili vodonik, ali te opcije opet iziskuju veoma velike troškove zbog određivanja marginalnih cena. Ako mreža treba da bude izbalansirana, najskuplji energent određuje cenu za sve ostale – a baterijsko skladištenje i skladištenje vodonika su skuplje rešenje za balansiranje elektroenergetske mreže nego, na primer, prirodni gas. Ono što je neophodno da bi se to desilo jeste, međutim, raspoloživa minimalna količina potrebne energije – konstantno i stabilno snabdevanje električnom energijom koja se ne dobija iz fosilnih goriva.
Demostat: Zašto reciklažna industrija pokriva samo oko 10 odsto materijala, dok se ostatak mora obezbediti rudarskim aktivnostima?
Anderhuber: U zavisnosti od materijala, udeo recikliranih materijala je znatno veći. Međutim, energetska tranzicija je tranzicija sirovina: potrebno nam je mnogo više bakra u elektroenergetskoj mreži, mnogo više nikla i litijuma za električna vozila, više rude gvožđa za čelik u vetrogeneratorima, ali i retkih zemnih materijala za trajne magnete u proizvodnji obnovljive električne energije, kao i specijalnih i plemenitih metala na primer za proizvodnju katalizatora za vodonik. U trenutnoj fazi tehnološkog razvoja nije izgledno da bismo 100 odsto svojih potreba mogli da pokrijemo u okviru zelene, ugljenično neutralne, održive i cirkularne ekonomije kroz recikliranje – uvek postoje gubici u pogledu kvaliteta i kvantiteta. Stoga, da bi se pokrila potražnja našeg društva i ispunilo obećanje o uspostavljanju održive ekonomije, evropska rudarska industrija gomila zalihe reciklažnih materijala za budućnost, u skladu sa najvišim zahtevima održivosti.
Demostat: Na koji način procesi prerade rude stvaraju nove ekološke probleme?
Anderhuber: Prerada rude zavisi od materijala koji se iskopava. Na primer, pojedine rude zahtevaju proces sinterovanja tokom kog se ruda zagreva na veoma visokim temperaturama i stoga dolazi do procesnih emisija. Druge rude, kao što su rude metala, koncentruju se kroz proces koji se naziva flotacija, tokom kog se ruda drobi u prah, a zatim vrši separacija frakcije koja sadrži metal i ostatke. Drugi minerali koji se iskopavaju se mogu direktno koristiti, kao na primer so. U zavisnosti od uticaja koji prerada rude ima, rudarske kompanije uvode veoma stroge mere zaštite kako bi se postarale da se ni ljudima koji rade u rudniku ni onima koji žive u njegovoj blizini ne pričini značajna šteta, kao i da bi zaštitile okolno područje. Te mere uključuju, na primer, filtere za prašinu, sisteme za filtriranje vode ili tehnike razvrstavanja kako bi se rizici od mogućeg uticaja sveli na apsolutni minimum.
Demostat: Zemlje Evropske unije imaju kontrolne mehanizme kojima se obezbeđuje zaštita životne sredine od posledica iskopavanja i prerade rude. Na koji način možemo da se postaramo da isti mehanizmi budu primenjeni i u zemljama van EU?
Anderhuber: Veoma smo ponosni na rezultate bez premca koje naše rudarske kompanije postižu u domenu održivosti. Međutim, Evropa ne može da obezbedi sve metale i minerale koji su joj potrebni – tako da bi njihovo dobijanje iz zemalja koje ne pripadaju EU trebalo da obezbedi iskopavanje koje se vrši pod strogim uslovima zaštite životne sredine. EU na može da nameće svoje zakone zemljama koje joj ne pripadaju, ali može da ustanovi zahteve za proizvode koji se uvoze u EU. Mehanizam prilagođavanja granice ugljenika upravo to čini kada je u pitanju sadržaj CO2 za određenu robu, a Zakon o kritičnim sirovinama predviđa da uvezene sirovine moraju da poseduju dokaz o svom ekološkom otisku i zahtev da strateški projekti budu sertifikovani prema jednom od priznatih standarda održivosti. Postoji još zakonskih propisa koji se odnose na određene proizvode, kao što je, na primer, propis EU o baterijama na osnovu kog se zahteva da se u okviru baterijskog pasoša obelodane informacije o održivosti – počev od rudnika. Na taj način uspostavljen regulatorni ekosistem obezbeđuje da rudarske kompanije u zemljama koje ne pripadaju EU a žele da se uključe na tržište EU poštuju isti nivo učinka u pogledu održivosti.
Demostat: Koliko je opravdano to što stanovnici područja u kojima se otvaraju rudnici strahuju od zagađenja životne sredine?
Anderhuber: Normalno je brinuti o uticaju bilo kog industrijskog projekta. To ne važi samo za rudarsku industriju, već i za izgradnju železnica, elektroenergetskih vodova, elektrana za obnovljivu energiju ili bilo koju drugu vrstu infrastrukture ili proizvodnu lokaciju.
Ono što često vidimo prilikom razmatranja rudarskih projekata jeste da se oni i njihov uticaj stavljaju u kontekst rudarskih aktivnosti u područjima sveta u kojima nisu uspostavljeni propisi u pogledu ishodovanja dozvola i odobrenja ili u kojima vlasti nemaju kapacitet da te propise sprovode.
Ono što svi ovi slučajevi imaju zajedničko jeste da ukoliko se dobro sprovedu, zagađenje životne sredine se svodi na takav apsolutni minimum da praktično ne postoji nikakva šteta po ljude i životnu sredinu – to se obezbeđuje kroz rigoroznu proceduru ishodovanja dozvola i odobrenja i procene uticaja na životnu sredinu i socijalna pitanja. Međutim, ono što često vidimo prilikom razmatranja rudarskih projekata jeste da se oni i njihov uticaj stavljaju u kontekst rudarskih aktivnosti u područjima sveta u kojima nisu uspostavljeni propisi u pogledu ishodovanja dozvola i odobrenja ili u kojima vlasti nemaju kapacitet da te propise sprovode. To često dovodi do zabluda o tome kako savremeno rudarenje funkcioniše i otvara prostor za neosnovane glasine.
Zakon o kritičnim sirovinama zahteva slične stroge mere zaštite životne sredine i klime i za strateške projekte izvan EU, tako da projekat izvan EU mora da se pridržava istog nivoa zaštite vode i zemljišta kao da se sprovodi unutar EU.
Demostat: Može li rudarstvo da zadovolji ekološke uslove?
Anderhuber: Ono što pokušavamo da postignemo kolektivno kao društvo jeste da zaštitimo našu planetu dok osiguravamo prosperitet i visok kvalitet života. Rudarstvo je važan deo ove slagalice, a nalazišta se ne mogu premestiti. Rudarstvo može otključati prosperitet, radna mesta i inovacije za zemlju domaćina, podstaći razvoj i kreirati tržišta, ali sve to zavisi od upravljanja, sprovođenja propisa i spremnosti potrošača i proizvođača da ulažu. Pogledajte, na primer, Švedsku: tamo rade najodrživiji rudnici – klimatski neutralni, posvećeni neto dobicima u biodiverzitetu, s visokim nivoom zaštite životne sredine.
Ovo je kredibilna vrednost koja privlači investicije u rudarstvo na pravi, odgovoran i održiv način. Ova vrednost je takođe temelj sigurnosti snabdevanja. International Energy Agency -IEA- je pokazala u izveštaju da što je bolje održivo poslovanje rudnika, to je pouzdanija njegova proizvodnja i veća dodata vrednost koju stvara. Postoji mnogo primera rudarstva u EU koji to tačno pokazuju – Švedska, Finska, a na kraju i projekat „Jadar“ pokazuju da rudarstvo može biti održivo i odgovorno, i da je rudarstvo mnogo više od kopanja rupe u zemlji. To je ekosistem koji stvara radna mesta, koji može da zaštiti biodiverzitet, privuče investicije i poslovne mogućnosti – ali samo ako se pridržava najviših standarda i posmatra kao nešto više od alata za zadovoljenje potreba za resursima. Mislim da je to najveća razlika između evropskog/zapadnog rudarstva i rudarstva koje sprovode kompanije iz ostatka sveta.
Demostat: S obzirom na vaše angažovanje u pogledu revizije klimatskih politika i njihovog uticaja na trgovinu i konkurentnost, kao i u pogledu provere zaštite životne sredine u okviru lanaca snabdevanja, do kojih ste zaključaka došli?
Anderhuber: Na dobrom smo putu u Evropi! Ko bi mogao da pomisli pre pet godina da će se u EU po prvi put polovina električne energije dobijati iz obnovljivih izvora? Ko bi mogao da razmišlja o tome da će EU doneti Zakon o kritičnim sirovinama – jednu od prekretnica u propisima koji će postati deo industrijske politike? Sada je stvar u tome da se kreira poslovni slučaj za evropsku rudarsku industriju, a to obuhvata i susedne zemlje.
Nalazimo se na raskršću, a sledeća Komisija će morati da načini promišljen izbor: da li želimo da nastavimo sa uobičajenim poslovanjem i zažmurimo na činjenicu odakle naše sirovine dolaze? Ili želimo da učinimo veći napor sami, sa svojim partnerima i prijateljima – i sve to uz veću održivost?
Agenda „Zelenog dogovora“ je pretočena u zakon, a njegovo sprovođenje sada zahteva dogovor o industrijskoj transformaciji i poslovne mogućnosti tako što će se sniziti strukturno visoke cene energije, a time obezbediti pristup najodrživijim tehnologijama, i podstaći istraživanje i inovacije za održive, zelene i klimatski neutralne rudarske aktivnosti. Pored toga, potrebno je da bolje razumemo sopstvene geološke kapacitete i neophodno je da obezbedimo veća ulaganja u nacionalna geološka istraživanja i da kreiramo poslovne prilike za privatne kompanije koje sprovode istraživanja.
Trebalo da budemo ponosni. Evropa je na samom čelu održivih i odgovornih rudarskih aktivnosti sa svojim naprednim tehnologijama kakve se danas prezentuju, sa u svetu vodećom praksom u pogledu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja.
Moj zaključak je da bi trebalo da budemo ponosni. Evropa je na samom čelu održivih i odgovornih rudarskih aktivnosti sa svojim naprednim tehnologijama kakve se danas prezentuju, sa u svetu vodećom praksom u pogledu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. Trebalo bi da budemo realni: evropske rudarske aktivnosti ublažavaju utvrđeni rizik od toga da se sirovine koriste kao sredstvo za remećenje snabdevanja. To znači da se pravim izborom održivosti otvara 20 do 30 novih strateških rudarskih projekata u Evropi koji su nam potrebni da bi se do 2030. godine postigao cilj za iskopavanje od 10 odsto prema Zakonu o kritičnim sirovinama. Takođe bi trebalo da budemo iskreni: EU je krenula od sirovina iz svoje osnove: od uglja i čelika kako bi ratovi bili nemogući. Sada, sirovine su opet u središtu podrške liberalnih vrednosti i obezbeđenja od agresije i prinude spolja. Zato, hajde da pokušamo da to ostvarimo! Cilj od 10 odsto je samo početak.
Izvor: Demostat
