Evropska industrija metala i baterija suočava se sa rastućim pritiskom da istovremeno obezbedi stabilno snabdevanje niklom i smanji emisije u lancu vrednosti. U pozadini tih zahteva, širenje prerade nikla u Indoneziji pokazuje koliko je teško uskladiti dekarbonizaciju sa obezbeđenjem kritičnih sirovina. Posebno je relevantno to što mehanizam Carbon Border Adjustment Mechanism (CBAM) ne obuhvata sve delove niklovog lanca.
CBAM pokriva samo odabrane segmente vrednosnog lanca nikla. Ferro-nikal spada u okvir proizvoda iz sektora gvožđa i čelika koji su uključeni u CBAM, dok je rafinisani nikal, kao i više međuproizvoda za baterije, izvan trenutnog obuhvata. Zbog toga tretman ugljenika na granici za izvozne tokove iz Indonezije zavisi delimično od klasifikacije proizvoda i odabrane rute prerade.
Razlike u obuhvatu mogu uticati na trgovinske i nabavne odluke kupaca, naročito kada se procenjuje trošak emisija u odnosu na proizvodnu formu. U praksi to otvara prostor da se proizvodi restrukturiraju tako da se izbegnu primenljivi troškovi ugljenika, ali takve promene ne moraju nužno biti povezane sa stvarnom promenom potražnje. Kada nadležni organi identifikuju pokušaje zaobilaženja mehanizma, mogu postati relevantne evropske anti-circumvention mere.
Za proizvođače baterija u Evropi pouzdano snabdevanje niklom ostaje operativni prioritet, uz istovremeno pojačane zahteve za smanjenje emisija kroz lance snabdevanja. Pošto CBAM ne pokriva sve vrste niklovih proizvoda, kupci se oslanjaju na druge mehanizme usklađivanja, uključujući standarde nabavke, regulativu za baterije, obaveze izveštavanja o održivosti i zahteve krajnjih kupaca. Time se kriterijumi emisija prenose kroz ugovorne i regulatorne okvire čak i kada granični mehanizam nije direktno primenljiv.
Indonezijska industrijska dinamika dodatno naglašava da investicije u infrastrukturu i energetsku bazu mogu imati uticaj na konkurentnost izvoza. Širenje kapaciteta za preradu nikla privuklo je značajna ulaganja u ferronikal, nickel pig iron, nikal-mat i međuproizvode za baterije. Istovremeno, značajan deo postojećih kapaciteta oslanja se na električnu energiju proizvedenu iz uglja, što direktno utiče na intenzitet emisija u procesu prerade.
U tom kontekstu, ulaganja u obnovljivu električnu energiju, unapređenje elektroenergetske mreže i čišću tehnologiju prerade mogu promeniti pozicioniranje indonezijskih izvoznika prema međunarodnim kupcima. Čak i kada CBAM nije neposredno primenljiv na određeni proizvodni oblik, kupci mogu ugrađivati sopstvene ekološke standarde u nabavne specifikacije. To znači da performanse emisija mogu postati relevantne kroz tržišne uslove i zahteve dobavljačkih lanaca.
Iz perspektive evropske politike sirovina, slučaj indonezijskog širenja prerade ukazuje da sama primena graničnih mera ne može automatski preoblikovati složene globalne tokove minerala. Proširenje CBAM obuhvata moglo bi smanjiti razlike između pojedinih proizvoda unutar istog metalnog sistema, ali ne bi rešilo pitanje alternativnih izvora ili smanjilo zavisnost Evrope od već etabliranih proizvođača. Zbog toga kombinovanje politika postaje ključno za usklađivanje ciljeva dekarbonizacije sa potrebama industrije.
Evropski okvir bi trebalo da poveže određivanje cene ugljenika sa regulacijom baterija, partnerstvima u oblasti sirovina i diverzifikacijom snabdevanja. Takvo usklađivanje je važno kako bi se obezbedio nikal potreban za industrijske procese i energetsku tranziciju uz smanjenje emisija poveznih sa proizvodnjom. Ujednačenost pristupa između različitih instrumenata ostaje centralna tema jer trenutno pokrivanje CBAM-a ne obuhvata ceo spektar proizvoda koji ulaze u lanac vrednosti nikla.
