Evropska unija je u procesu oblikovanja okvira za upravljanje kritičnim sirovinama kroz akt o kritičnim sirovinama (CRMA), uz istovremeno postavljanje ciljeva koji se tiču pristupa sirovinama, otpornosti lanca snabdevanja i usklađenosti sa standardima zaštite životne sredine i ljudskih prava. U raspravama koje prate finalizaciju teksta, naglasak je na tome koliko su ambicije pretvorene u merljive obaveze i operativne mehanizme. Posebno se razmatraju odredbe koje utiču na projekte van EU, kao i način na koji se usklađenost dokazuje kroz šeme sertifikacije. Za region jugoistočne Evrope, gde se nalazi više proizvodnih i prerađivačkih kapaciteta vezanih za metalne sirovine, regulatorni signal EU ima indirektan uticaj na tržišne standarde i zahteve kupaca.
Jedan od elemenata koji je ocenjen kao poboljšanje odnosi se na povećanje cilja reciklaže u okviru CRMA. U saopštenjima organizacija civilnog društva navodi se da je u završnom tekstu cilj podignut na 25%, što se posmatra kao korak ka jačanju kružnog toka materijala. Ipak, kritičari ukazuju da povećanje reciklaže ne rešava osnovni problem rasta potražnje za sirovinama. U tom kontekstu traže se dodatni, konkretni ciljevi koji bi smanjili ukupnu potrošnju sirovina.
Organizacije okupljene oko stava da CRMA propušta priliku da EU postavi na put smanjenja potrošnje sirovina unutar „planetarnih granica“ traže merljive mehanizme za potražnju. Kao primer predlaže se uvođenje ograničenja maksimalnog udela upotrebe sirovina po kategorijama proizvoda, kako bi se potražnja strukturno smanjivala umesto oslanjanja na reciklažu. U raspravi se ističe da bez takvih ciljeva regulatorni okvir ostaje pretežno usmeren na obezbeđivanje ulaznih tokova, a manje na upravljanje potrošnjom. Ovaj segment je relevantan za industrije koje koriste kritične metale i minerale u proizvodnji opreme i komponenti.
Druga tačka sporenja odnosi se na prava autohtonih zajednica i način uključivanja u odluke koje mogu uticati na zemljište i izvore egzistencije. U kritikama se navodi da CRMA ne priznaje eksplicitno pravo autohtonih naroda na Free, Prior and Informed Consent (FPIC). Organizacije koje prate proces ističu da bi FPIC trebalo da bude ugrađen u sam tekst akta i da bude primenjen u praksi, posebno u kontekstu rudarskih projekata. Pored toga, pominje se da je u finalnom tekstu uključena UNDRIP (Deklaracija UN o pravima autohtonih naroda), ali da to samo po sebi nije dovoljno bez jasne obaveze FPIC.
U delu koji se odnosi na dokazivanje usklađenosti za „strateške projekte“, kritike su usmerene ka oslanjanju na šeme sertifikacije. Navodi se da su uvedeni minimalni kriterijumi „fitness“ za te šeme, ali da organizacije smatraju da to nije dovoljno za obezbeđivanje standarda zaštite životne sredine i ljudskih prava. Umesto toga, traži se jačanje zahteva za sertifikacione mehanizme i veći prioritet za direktno praćenje i sprovođenje propisa. Ovaj pristup je posebno važan za projekte koji se realizuju van teritorije EU, gde nadzor može biti složeniji.
Posebna zabrinutost izražena je i zbog načina na koji EU koristi strateška partnerstva sa zemljama bogatim resursima. Kritičari navode da bi takav model mogao dovesti do povećanja eksploatacije u osetljivim ekosistemima i pogoršati rizike od kršenja ljudskih prava. U tom okviru traži se smanjenje oslanjanja na sirovine iz trećih zemalja i promovisanje održivijih praksi nabavke. Za zemlje regiona koje izvoze rude ili poluproizvode prema evropskim kupcima, ovakvi zahtevi mogu uticati na dokumentaciju o poreklu i standardima upravljanja projektima.
Kada se posmatra celina, stav organizacija civilnog društva opisuje CRMA kao kombinaciju elemenata koji nose određena poboljšanja i delova koji ostaju nedovoljno razrađeni. Kao pozitivni aspekti izdvajaju se povećanje cilja reciklaže na 25% i uključivanje UNDRIP-a u tekstu akta. Istovremeno, ostaju otvorena pitanja koja uključuju izostanak konkretnih ciljeva za smanjenje potrošnje sirovina, nepostojanje jasne obaveze FPIC-a te značajnu ulogu sertifikacionih šema bez garancija koje bi bile dovoljne za zaštitu životne sredine i ljudskih prava. U raspravama se takođe pominje rizik od korupcije kao posledica slabijih kontrola.
U fokusu su i reakcije sa terena kroz poruke organizacija iz zemalja koje su povezane sa rudarskim lancima vrednosti. U tom smislu izdvajaju se pismo organizacije Marš sa Drine (Srbija) kao primer lokalnog doprinosa diskusiji o uticajima rudarskih aktivnosti i standardima upravljanja projektima. Pored toga, pomenuta je uključenost MiningWatch Portugal u širi paket komentara koji prati regulatorni proces CRMA. Takve poruke imaju značaj jer dopunjuju institucionalnu raspravu informacijama iz prakse o tome kako standardi mogu ili ne moraju biti primenjeni.
Za donosioce odluka u industriji, regulatorna pitanja koja izlaze iz ove debate tiču se načina merenja uspeha politike: od ciljeva potrošnje i reciklaže do mehanizama nadzora u strateškim projektima. Posebno su relevantni delovi koji određuju kako će sertifikacija funkcionisati kao dokaz usklađenosti, kao i kako će prava autohtonih zajednica biti operacionalizovana kroz procedure pristanka. Istovremeno, model strateških partnerstava sa trećim zemljama može uticati na strukturu nabavki i očekivanja kupaca prema dobavljačima iz regiona. U narednom periodu, preciziranje obaveza i kriterijuma implementacije biće ključno za procenu regulatornog rizika i usklađenosti projekata.
