Pad cena litijuma ponovo je u prvi plan vratio pitanje ekonomske održivosti projekata koji se oslanjaju na ovaj metal, posebno u kontekstu ubrzanih promena u lancu snabdevanja baterija. U protekloj godini cena litijuma je pala za više od 80%, na 13.200 dolara po toni, što je najniži nivo od 2020. godine. Kretanje se pripisuje višku ponude na tržištu i usporavanju potražnje za električnim vozilima.
Prema procenama koje se pozivaju na tržišne izveštaje, najnoviji pad cena povezan je i sa usporavanjem proizvodnje električnih vozila u Kini. Kina je jedan od najvećih korisnika litijuma za baterije, pa svako smanjenje tempa proizvodnje utiče na bilanse proizvođača i trgovaca. Posledice se vide kroz revidiranje planova rudara i prilagođavanje obima proizvodnje.
U praksi, rudari su bili primorani da ograničavaju proizvodnju, naročito u Australiji, koja obezbeđuje oko 40% svetskih zaliha litijuma. Usporavanje potražnje ostavilo je zalihe poluproizvoda u različitim fazama lanca snabdevanja, što dodatno pritiska marže. Iako cena nije dostigla najniže nivoe iz perioda 2019–2020, kada je zabeležen rekordni pad na oko 6.000 dolara po toni, profitabilnost mnogih proizvođača se nalazi na sličnom nivou.
Ovakva dinamika tržišta menja računicu za kompanije koje eksploatišu i prerađuju litijum, dok države koje omogućavaju projekte ne dobijaju isti tip ekonomskog efekta. Jedan međunarodni stručnjak za strateško planiranje u oblasti životne sredine ukazuje da se prihod od eksploatacije uglavnom preliva van zemlje, uz to da deo vezan za rudarske naknade ostaje u nacionalnim okvirima. U tom smislu, fokus se prebacuje sa kratkoročne cene sirovine na to kakav strateški cilj država postavlja.
U Srbiji se istovremeno vodi rasprava o statusu kompanije Rio Tinto u vezi sa projektima litijuma. Pominje se da je premijer navodno „okončao“ temu, ali predsednik Srbije je najavio da će se o tome ponovo razmatrati. Takva neizvesnost utiče na planiranje industrijskih aktivnosti i na vremenski horizont odluka koje zavise od regulatornog i korporativnog okvira.
Stručnjak ocenjuje da Rio Tinto finansijski ima značajnu pregovaračku moć i da bi odluke kompanije mogle zavisiti od toga kako procenjuje rizik i koristi projekta. U takvom scenariju, promena političkih stavova ne mora automatski da znači promenu korporativnih interesa ili operativnih planova. Za domaće institucije to otvara pitanje koliko su odluke vezane za projekte litijuma usklađene sa realnim tržišnim uslovima.
Istovremeno, sagovornik navodi da promene na tržištu litijuma same po sebi ne menjaju ključnu poziciju Srbije ako eksploatacija postoji, jer najveći deo prihoda ne ostaje u zemlji. Prema toj logici, pitanje nije samo cena metala već i definisanje strateškog profila razvoja: da li prioritet treba da bude industrija, usluge ili druge grane privrede. Upozorenje koje se iznosi odnosi se na rizik rasipanja resursa kroz niz nepovezanih pravaca bez jasne dugoročne koordinacije.
U delu procena o uticajima eksploatacije litijuma naglašava se i potencijalno negativno dejstvo na životnu sredinu. Razmatranje takvih efekata postaje posebno relevantno kada se uzme u obzir da tržišni ciklusi mogu brzo promeniti ekonomsku sliku projekta. U tom kontekstu, odluke o budućim koracima vezanim za litijum moraju biti povezane sa ciljevima koji uključuju i regulatorne standarde i upravljanje rizicima.
Pad cena litijuma na 13.200 dolara po toni dodatno pojačava pritisak na proizvođače širom sveta, dok Srbija istovremeno pokušava da stabilizuje svoj pristup strateškim sirovinama u promenljivom tržišnom okruženju. Neizvesnost oko statusa Rio Tinta ostaje faktor koji utiče na tempo donošenja odluka o projektima. Konačna usmerenja o eksploataciji litijuma tako ostaju vezana za naredne političke odluke i sposobnost usklađivanja industrijskih planova sa zahtevima životne sredine.
