Zakon o kritičnim sirovinama Evropske unije dobio je konačno odobrenje u Evropskom parlamentu, čime je otvoren put za primenu okvira koji treba da obezbedi sigurnost snabdevanja, ali i da postavi uslove za održivost u lancima vrednosti. U fokusu rasprava nalaze se ciljevi koji se odnose na reciklažu, upravljanje potražnjom i zaštitu društvenih i ekoloških standarda. Istovremeno, kritike ukazuju na praznine u operativnim obavezama koje bi mogle da utiču na način na koji se strateški projekti procenjuju i nadziru.
Jedna od pozitivnih izmena u završnom tekstu odnosi se na povećanje cilja za reciklažu na 25%. U praksi to menja očekivanja za količine materijala koji bi trebalo da se vraćaju u upotrebu kroz reciklažne tokove, što je relevantno za metale i druge kritične sirovine koje ulaze u industrijsku proizvodnju. Međutim, deo stručne i civilne zajednice smatra da sam rast reciklažnog cilja ne rešava strukturne razloge pritiska na sirovine.
U argumentaciji se posebno naglašava izostanak konkretnih mera za smanjenje potrošnje sirovina. Kritičari navode da zakon nije iskoristio priliku da EU postavi putanju ka smanjenju ukupne potražnje unutar planetarnih granica. Kao primer traženog pristupa pominje se uvođenje merljivih ciljeva, poput definisanja maksimalnog procenta korišćenja sirovina po kategoriji proizvoda.
Druga tačka sporenja tiče se prava autohtonih naroda u kontekstu odluka koje utiču na njihovu zemlju i izvore egzistencije. U završnom tekstu nije eksplicitno prepoznato pravo na slobodni, prethodni i informisani pristanak (FPIC) autohtonih naroda. Zbog toga se traži da FPIC bude ugrađen u zakon i da bude primenjiv u praksi, a ne samo deklarativno.
U vezi sa zaštitom životne sredine i ljudskih prava, ističe se zabrinutost zbog načina na koji zakon tretira usklađenost kroz šeme sertifikacije. Kritičari navode da su uvedeni minimalni uslovi za takve šeme, ali da oni nisu dovoljni da obezbede adekvatnu zaštitu standarda u realnim projektima. Posebno se ukazuje na rizik da sertifikacija može postati dominantan mehanizam umesto direktnog nadzora i sprovođenja.
U tom kontekstu pominje se potreba za jačim zahtevima za sertifikacione šeme i prioritetom drugih oblika kontrole, uključujući direktno praćenje i primenu propisa. To je relevantno za strateške projekte izvan EU, gde se način dokazivanja usklađenosti može neposredno odraziti na ekološke ishode i društvene posledice. Takođe, pitanje pouzdanosti mehanizama usklađenosti povezano je sa zabrinutošću oko potencijalnih koruptivnih rizika.
Poseban deo kritika odnosi se na strateška partnerstva EU sa zemljama bogatim resursima u oblasti kritičnih sirovina. Navodi se da takvi aranžmani mogu povećati obim rudarskih aktivnosti u osetljivim ekosistemima i produbiti rizike od kršenja ljudskih prava. U tom okviru traži se smanjenje oslanjanja EU na izvore iz trećih zemalja i jače usmeravanje ka održivijem snabdevanju.
U celini, ocena koja je izneta predstavlja kombinaciju pozitivnih elemenata i ozbiljnih primedbi na ključne aspekte primene zakona. Pored povećanog cilja reciklaže i uključivanja UN Deklaracije o pravima autohtonih naroda (UNDRIP), prepoznaje se nedostatak konkretnih obaveza koje bi ograničile potrošnju sirovina i precizirale FPIC kao operativno pravo. Takođe se ukazuje na oslanjanje na sertifikacione šeme kao mehanizam dokazivanja usklađenosti, kao i na posledice strateških partnerstava sa trećim zemljama.
Konačno odobrenje zakona otvara narednu fazu implementacije, pri čemu će način operacionalizacije ciljeva reciklaže, upravljanja potražnjom i standarda zaštite predstavljati ključne tačke praćenja. Za industrijske aktere to znači da će regulatorni okvir uticati na kriterijume planiranja projekata, procene usklađenosti i načine dokazivanja porekla materijala kroz lance snabdevanja. U regionu koji zavisi od evropskih tokova metala i energenata, svaka promena pravila može uticati na konkurentnost i usklađenost proizvodnje.
