Globalna tranzicija ka tehnologijama koje koriste čistu energiju menja strukturu potražnje za sirovinama, pri čemu se fokus pomera sa fosilnih goriva na nefosilne minerale. Baterije za električna vozila i sisteme za skladištenje energije postaju centralni potrošači litijuma, nikla i kobalta, dok bakar i retki zemni elementi dobijaju veći značaj u mrežnoj infrastrukturi. Istovremeno, obim potreba raste brže od sposobnosti pojedinih lanaca da obezbede stabilne tokove sirovina.
Prema procenama Međunarodne energetske agencije, sektori poput solarne energije, vetra, elektroenergetskih mreža i električnih vozila treba da pokriju gotovo 90% potražnje za litijumom do 2040. godine. Za nikal i kobalt očekuje se doprinos od 60–70% potražnje, dok bi za bakar i retke zemne elemente taj udeo trebalo da bude veći od 40%. Ovi odnosi ukazuju da su promene u tempu elektrifikacije direktno povezane sa rizicima u snabdevanju ključnim materijalima.
Tehnološki rast posebno je vezan za baterije, gde dominiraju litijum-jonske (Li-ion) ćelije za električna vozila i sisteme za skladištenje. Projekcije pokazuju da tržišna tražnja za Li-ion i natrijum-jonskim (Na-ion) baterijama treba da poraste sa približno 795 GWh u 2022. godini na skoro 5.000 GWh do 2030. godine. Takva dinamika pojačava pritisak na rudarske i prerađivačke kapacitete, naročito u segmentima koji već beleže ograničenja.
U praksi, izazovi nisu ograničeni samo na količine već i na usklađivanje rokova između istraživanja, razvoja projekata i puštanja u rad. Vremenski horizonti potrebni za uspostavljanje novih rudarskih kapaciteta su dugi, pa svaka promena pretpostavki o potražnji može brzo da se prelije u manjak ili višak na tržištu. Zbog toga se lanac snabdevanja suočava sa strukturnom neizvesnošću koja utiče na planiranje nabavki i proizvodnih programa.
Neizvesnost dodatno pojačavaju faktori koji mogu promeniti tempo rasta električnih vozila i cenu sirovina. U izveštajnom okviru rizici uključuju rast prodaje EV vozila, kretanje cena sirovina, geopolitičke tenzije i pojavu koncepta dubokomorskog rudarstva kao potencijalnog novog izvora sirovina. Iako dubokomorsko rudarstvo ostaje predmet regulatornih i operativnih rasprava, sama mogućnost ulaska alternativnih izvora može uticati na očekivanja tržišta.
Za kompanije koje upravljaju tokovima materijala, stabilnost snabdevanja postaje pitanje operativne izvodljivosti, a ne samo troškovne efikasnosti. Koncept otpornog lanca snabdevanja zasniva se na ublažavanju rizika kroz stabilizaciju operacija, povećanje fleksibilnosti i unapređenje vidljivosti duž lanca vrednosti. U tom pristupu naglasak je na saradnji među učesnicima i na balansiranju rizika i troškova u različitim scenarijima.
Jedan od ključnih elemenata pristupa je ciklični model zasnovan na scenarijima, koji pomaže da se planovi prilagođavaju promenama uslova umesto oslanjanja na jednu projekciju potražnje. Takav pristup obuhvata planiranje kontingencija kako bi se odgovorilo na moguće poremećaje u snabdevanju ili potražnji. Ujedno se razmatraju mere zadržavanja rizika koje ciljaju konkretne vrste izloženosti.
Mere zadržavanja rizika uključuju finansijsko hedžovanje, dugoročne ugovore i ulaganja u tehnologije koje mogu smanjiti ranjivost lanca. Pored primarnih tržišnih rizika, prepoznaju se i sekundarni problemi poput manjka radne snage sa odgovarajućim veštinama i rizika vezanih za intelektualnu svojinu. Ovi segmenti utiču na brzinu implementacije projekata i sposobnost industrije da prati tehnološke promene.
U analitičkom okviru izdvajaju se pet faktora uspeha za otpornije lance snabdevanja, uključujući definisanje prihvatljivih troškova i nivoa rizika kao polaznu tačku upravljanja. Drugi elementi odnose se na operativnu spremnost da se reaguje na poremećaje i održavanje konkurentske prednosti u uslovima ograničenja kapaciteta. Budući da su ograničenja već vidljiva u segmentu prerađenog litijuma i nikla, brzina sprovođenja strategija postaje relevantna za kontinuitet proizvodnje.
Za region jugoistočne Evrope to znači da će upravljanje nabavkama kritičnih sirovina sve više zavisiti od sposobnosti prilagođavanja scenarijima potražnje i dostupnosti izvora. Promene u tempu elektrifikacije, kretanja cena i geopolitički faktori mogu brzo preoblikovati bilanse dobavljača i prerađivača. U takvom kontekstu, industrijski učesnici prate ne samo rudarske projekte već i dinamiku prerade, ugovorne strukture i tehnološke investicije koje određuju raspoloživost finalnih materijala.
Kako raste udio čistih energetskih tehnologija u ukupnoj potrošnji sirovina do 2040. godine, fokus upravljanja rizicima pomera se ka kombinaciji stabilnosti operacija i fleksibilnosti nabavki. Scenarijski pristup omogućava brže preusmeravanje tokova kada pretpostavke o rastu EV tržišta ili cenama odstupaju od očekivanja. U istom vremenskom okviru naglašava se značaj koordinacije duž lanca vrednosti kako bi se umanjili efekti dugih rokova razvoja novih kapaciteta.
