Kako se u regionima sa intenzivnim ugljem i drugim ugljenikovim izvorima menja struktura proizvodnje, fleksibilnost elektroenergetskog sistema postaje ključni operativni zahtev. Trenutno, elektrane na fosilna goriva poput gasnih i ugljenih postrojenja u velikoj meri obezbeđuju usluge fleksibilnosti. U procesu postupnog povlačenja fosilnih izvora, sistemu će biti potrebne alternative koje mogu da preuzmu ulogu u održavanju stabilnosti i adekvatnosti snabdevanja.
Skladištenje energije se u tom kontekstu pozicionira kao tehnološka osnova za usluge fleksibilnosti. Njegova vrednost je u mogućnosti da podrži rad mreže tako što omogućava da raspoloživa električna energija prati potražnju tokom cele godine. Time se, prema analizama koje se oslanjaju na potrebe sistema, obezbeđuje usklađivanje ponude i potražnje i doprinosi stabilnosti elektroenergetskog sistema.
Operativni značaj skladištenja posebno se vezuje za situacije u kojima je potrebno zadržati pouzdanost bez oslanjanja na klasične termalne kapacitete. Skladištenje energije može da zameni ulogu ugljenih elektrana u obezbeđivanju stabilnosti mreže i adekvatnosti sistema, kroz podršku sposobnosti da se električna energija isporuči kada je potrebna. U praksi to znači da se fleksibilnost ne posmatra samo kao trenutna korekcija proizvodnje, već kao kontinuirana funkcija tokom godišnjeg ciklusa potrošnje.
Promena izvora fleksibilnosti ima i industrijski i radno-kapacitetni aspekt, naročito u područjima koja su definisana kao regioni pravedne tranzicije. Projekti skladištenja energije mogu da otvore mogućnosti zapošljavanja za radnike iz bivših sektora koji su bili vezani za ugalj ili druge ugljenik-intenzivne aktivnosti, uz povezivanje sa Just Transition Fund (JTF) mehanizmom. Tehnologije skladištenja zahtevaju široke lance vrednosti, od istraživačkih laboratorija i dobavljača sirovina do proizvođača opreme, projektanata i instalatera.
Jačanje lokalnih lanaca vrednosti za skladištenje energije predstavlja relevantan parametar za planiranje kapaciteta u energetskom sektoru. Analize ukazuju da je globalna napredna energetska industrija 2017. godine zapošljavala više od 10 miliona ljudi, uz različite profile znanja i nivoe veština. Na osnovu procena rasta tržišta, taj obim bi mogao da podrži do 24 miliona radnih mesta do 2030. godine.
Za donosioce odluka u energetici i industriji, ovi pokazatelji su merodavni jer povezuju tehničku funkciju fleksibilnosti sa strukturom zapošljavanja i potrebama dobavljačkog ekosistema. Kako fosilne elektrane gube dominantnu ulogu u pružanju fleksibilnih usluga, planiranje kapaciteta skladištenja postaje deo šireg upravljanja rizikom pouzdanosti snabdevanja. U tom smislu, skladištenje energije se tretira kao ključni izvor fleksibilnosti koji može da obezbedi kontinuitet rada sistema.
U regionima gde su ugljene elektrane istorijski činile osnovu operativne regulacije mreže, prelazak na alternativne mehanizme zahteva precizno razumevanje funkcionalnih zahteva sistema. Sposobnost skladištenja da podrži stabilnost mreže i adekvatnost snabdevanja tokom cele godine direktno utiče na način na koji se planiraju operativne rezerve i usluge balansiranja. Istovremeno, razvoj lanaca vrednosti za tehnologije skladištenja uvodi nove industrijske aktere u proces realizacije projekata.
Na nivou industrijskih politika i regulatornog planiranja, činjenica da usluge fleksibilnosti trenutno najvećim delom dolaze iz gasnih i ugljenih postrojenja ukazuje na potrebu za sistemskim prelazom ka drugim izvorima. Skladištenje energije se zato posmatra kao tehnološki odgovor koji može da zadrži funkcionalne performanse mreže dok se struktura proizvodnje menja. U kombinaciji sa mehanizmima pravedne tranzicije, takvi projekti nose implikacije na zapošljavanje i raspodelu industrijskih aktivnosti duž lanca vrednosti.
