Evropska industrijska politika u narednim godinama planira otvaranje novih rudnika širom kontinenta kako bi se obezbedio cilj od 10% proizvodnje kritičnih sirovina iz sopstvenih izvora. U tom kontekstu, upravljanje rudarskim otpadom i kontrola zagađenja postaju ključni regulatorni parametri za države Zapadnog Balkana koje se usklađuju sa evropskim okvirom. Srbija se pritom suočava sa procenama koje ukazuju na značajan obim kontaminacije i ograničenja u sistematskom praćenju stanja zemljišta. Na operativnom nivou, to direktno utiče na rizik od štete po ljude i ekosisteme, kao i na administrativnu sposobnost nadležnih institucija da reaguju na incidente.
Pravna analiza nevladine organizacije Transport & Environment (T&E) ukazuje da Direktiva EU o odlaganju rudarskog otpada iz 2006. godine ima strukturne slabosti. Prema toj analizi, postoji rizik fragmentacije u primeni: pojedine ključne odredbe ostaju nejasne i zavise od diskrecije država članica. T&E posebno ističe da nije dovoljno precizirano ko snosi odgovornost u slučaju nesreća ili nastale štete, kao ni koliko snažno i koliko često treba planirati prevenciju i monitoring. Takve praznine mogu da se prevedu u neujednačene standarde kontrole između zemalja koje formalno primenjuju isti pravni instrument.
U isto vreme, poređenje sa praksama van EU okvira dodatno pojačava pitanje usklađenosti očekivanja sa realnim nivoom obaveza. Analiza navodi da su evropska pravila u nekim segmentima manje stroga nego u državama poput Brazila ili Kine. To je relevantno za kompanije koje posluju ili planiraju projekte u više jurisdikcija, jer razlike u regulaciji utiču na dizajn postrojenja, planove upravljanja otpadom i troškove usklađivanja. Za nadzorne organe, nejasnoće u pravilima otežavaju standardizaciju postupanja i procenu rizika.
Evropska komisija je kroz strateško partnerstvo sa Srbijom potpisala Memorandum o razumevanju za održive sirovine, a potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič je naveo da EU ima „najobuhvatniji i najstroži regulatorni okvir“ za održivi razvoj i zaštitu životne sredine. Međutim, T&E je angažovala holandsku advokatsku kancelariju Horchner Advocaten da sprovede pravnu analizu Direktive o ekstraktivnom otpadu. Nalazi analize se fokusiraju na implementacionu neujednačenost i na to da određeni elementi ostaju otvoreni za tumačenja na nacionalnom nivou. U praksi to znači da formalna usklađenost ne mora automatski da obezbedi isti nivo operativne discipline.
Istovremeno, podaci o stanju zemljišta predstavljaju merljiv indikator koliko je monitoring važan za upravljanje rizikom. Izveštaj Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije (JRC) navodi da je rudarska industrija značajan izvor zagađenja zemljišta u zemljama Zapadnog Balkana. Za Srbiju je identifikovano 709 kontaminiranih lokacija koje pokrivaju površinu od 3.203,7 kvadratnih kilometara. Izveštaj takođe ističe da Srbija ne sprovodi redovno praćenje zemljišta, dok su informacije o zagađenim „hotspot“ zonama rezultat pilot-projekata uz podršku inostranih donatora.
Ovakva slika kontaminacije dobija dodatnu dimenziju kada se posmatra informisanost javnosti i kapacitet inspekcija da pokriju rizike. Dejan Milošević iz organizacije „Prvi, prvi na skali“ ranije je ukazao na problem nedostatka informacija građana o stanju životne sredine, što umanjuje mogućnost ranog prepoznavanja opasnosti. On je naglasio da bi sistem nadzora trebalo da bude izvor informisanja kada građani nemaju dovoljno podataka o tome šta treba pratiti u svom okruženju. U tom okviru, efekti rudarskih aktivnosti obuhvataju emisije čestica PM10 i PM2.5, rasprostranjenu prašinu, transport proizvoda i upotrebu opasnih supstanci.
Milošević je naveo da javnost treba da dobije upozorenja kada se dešavanja vezuju za zone u kojima su prisutne „rudarske operacije“. Kao potencijalne posledice istakao je uticaje na vazduh, transport materijala, opasne supstance koje se koriste, kao i upravljanje opasnim otpadom koji nastaje kroz odlaganje, jalovišta i deponije. Posebno je izdvojio mogućnost prodiranja supstanci u hranu, vodu i zemljište, kao i vibracije koje mogu nastajati svakodnevno usled aktivnosti eksploatacije ili pratećih radova. Ovakav spektar rizika zahteva kontinuirano merenje i jasno definisane odgovornosti tokom celog životnog ciklusa projekata.
U delu koji se odnosi na nadzor, Milošević je ukazao na ograničen broj inspektora u odnosu na obim lokacija visokog rizika. On navodi da broj inspektora nije dovoljan da se nadgleda situacija na 216 lokacija označenih kao visokorizične niti da se efikasno prate 328 lokacija ukupno, uz dodatni teret praćenja aktivnosti stotina kompanija. Kao primer sistemskog jaza naveo je situaciju iz 2021. godine kada je Osnovni sud zabranio aktivnosti kompanije Euro Lithium Balkan u području Valjeva. Prema njegovom obrazloženju, žrtve istraživanja ostale su bez vode, a pominjani su i slučajevi trovanja.
Tokom iste godine Milošević je naveo podatke o obimu inspekcijskih aktivnosti: sprovedeno je 119 redovnih inspekcija, 110 vanrednih inspekcija i 22 službene savetodavne posete od strane samo dva rudarska i dva geološka inspektora. On taj odnos dovodi u vezu sa time koliko brzo i potpuno javnost dobija informacije o tome da li je životna sredina ugrožena. Nedostatak pravovremenog obaveštavanja može imati posledice po upravljanje rizikom jer otežava procenu izloženosti stanovništva emisijama i drugim štetnim uticajima. U industrijskom smislu to takođe utiče na planiranje korektivnih mera nakon identifikovanih nepravilnosti.
Za širu regionalnu sliku, kombinacija pravnih slabosti u EU direktivi i ograničenja monitoringa na terenu može povećati razliku između normativnih očekivanja i stvarnog upravljanja rizikom. Ako se implementacija oslanja na nejasne odredbe ili diskreciju država članica, a istovremeno nedostaje redovno merenje zemljišta i transparentan registar zagađivača dostupan javnosti, kontrola postaje teže merljiva. U tom smislu su relevantni kako podaci JRC-a o kontaminiranim lokacijama tako i opisani kapaciteti inspekcijskih službi koji ne prate obim visokorizičnih tačaka. Takav raspon faktora određuje operativne prioritete regulatora pri proceni dozvola, planova prevencije i režima monitoringa.
Na nivou politike EU prema kritičnim sirovinama cilj od 10% domaće proizvodnje povećava pritisak na ubrzanje projekata eksploatacije širom kontinenta. Istovremeno, analiza T&E sugeriše da postojeći pravni okvir može biti nedovoljno precizan u delovima koji direktno utiču na odgovornost pri incidentima i učestalost preventivnih mera. Za Srbiju su ti izazovi dodatno naglašeni činjenicom da su identifikovane stotine kontaminiranih lokacija bez redovnog sistema praćenja zemljišta. U takvom okruženju regulatorni kvalitet implementacije postaje centralan element za smanjenje rizika povezanih sa rudarskim otpadom.
