Evropska industrija elektromobilnosti ulazi u fazu u kojoj se rokovi za tehnološku tranziciju sve više preklapaju sa dostupnošću sirovina i kapacitetima prerade. U fokusu je Critical Raw Materials (CRM) Act, okvir koji treba da obezbedi pristup kritičnim mineralima ključnim za baterije. Panelisti su ukazali da je vremenski prozor za kompletiranje prelaska na električna vozila relativno kratak, dok potražnja za materijalima raste brže nego što se šire rudarski i prerađivački kapaciteti.
Prema iznetim procenama, potražnja za kritičnim sirovinama mogla bi da poraste do devet puta do 2040. U tom kontekstu, zakonodavni i industrijski izazovi nisu ograničeni samo na iskopavanje, već obuhvataju i preradu, kao i reciklažu materijala iz baterija. Rasprava je posebno vezala tempo rasta potražnje za praktičnu sposobnost Evrope da obezbedi ulazne tokove za proizvodnju.
Javier Felipe, industrijski inženjer i član Evropskog parlamenta, naglasio je da konkurentnost rudarskih i prerađivačkih kompanija zavisi i od pristupačne energije. Uz to, istakao je potrebu za usklađivanjem politika i razmenom najboljih praksi kako bi se podržali strateški projekti. U njegovom izlaganju kompleksnost evropskih regulatornih procedura pojavila se kao faktor koji može usporiti realizaciju kapaciteta.
Etičko poreklo materijala dodatno opterećuje lanac vrednosti, jer se od proizvođača baterija traži dokazivost porekla kroz više karika. Julia Poliscanova, Senior Director u Transport & Environment, navela je da Evropa napreduje u delu zelene energetske tranzicije, ali da zaostaje u obezbeđivanju minerala potrebnih za baterije. Prema njenim rečima, EU još ne kontroliše lanac snabdevanja za ključne sirovine poput litijuma, nikla i kobalta.
U toj praznini između ciljeva i operativne kontrole lanca snabdevanja, panelisti su kao ključni instrument istakli globalna partnerstva. James Watson, Generalni direktor Eurometaux, ukazao je da bi Clean Industrial Deal mogao da dopuni CRM Act, posebno kroz finansiranje. On je takođe predložio osnivanje “banke” za kritične sirovine i veće ulaganje u preradu unutar EU.
Watson je povezao finansijske instrumente sa infrastrukturnim zahtevima: potrebne su dodatne rudarske lokacije, postrojenja za preradu i inicijative za reciklažu kako bi se odgovorilo na buduću potražnju. U raspravi je naglašeno da bez širenja kapaciteta u više faza lanca vrednosti rast tražnje može dovesti do uskih grla. Time se CRM agenda prebacuje sa deklarativnog nivoa na pitanje operativne spremnosti industrije.
Pored kapaciteta, geopolitički odnos sa glavnim globalnim akterima ostaje determinanta rizika nabavke. Poliscanova je istakla da EU može imati više manevarskog prostora nego što se pretpostavlja u odnosu na Kinu, uzimajući u obzir uticaj američkih tarifa na kinesko tržište električnih vozila. Predložila je odlučniji pristup saradnji s Kinom u segmentima poput transfera tehnologije i zajedničkih ulaganja radi skaliranja proizvodnje.
James Watson je, međutim, upozorio da su pojedini kritični metali u velikoj meri kontrolisani od strane Kine. U takvom rasporedu moći Evropa mora pažljivo upravljati odnosima kako bi izbegla pritisak na cene ili ograničavanje opcija nabavke. Ova dimenzija rizika direktno utiče na planiranje nabavki i strukturu ugovora duž lanca snabdevanja.
Posebno izdvojena tema bila je “litijumska paradoksalnost” u Evropi: region bi mogao biti samodovoljan kada je reč o litijumu, ali trenutno nema aktivnih rudnika niti kapaciteta prerade koji bi zatvorili ciklus proizvodnje. Peter Tom Jones, direktor pri KU Leuven Institute for Sustainable Metals and Minerals, naveo je da projekti postoje u pripremi, ali da nedostaje ključna industrijska karika—postrojenje koje bi omogućilo proces od spodumena do litijum-hidroksida. Taj nedostatak prerađivačkog koraka identifikovan je kao konkretna prepreka koja utiče na sposobnost snabdevanja baterijske industrije.
Regulatorni okvir hemikalija i bezbednosti proizvodnje takođe ulazi u raspravu o održivosti materijala. Istaknuto je da će REACH inicijativa biti revidirana 2025. godine kako bi podržala bezbednu proizvodnju i preradu kritičnih sirovina. U tom smislu, pravila o upravljanju hemikalijama postaju relevantna ne samo za usklađenost već i za operativne troškove i tempo implementacije novih procesa.
Kada je reč o praćenju održivosti kroz lanac vrednosti, Poliscanova je ukazala na problem sledljivosti materijala. Iako Evropa ima snažne standarde rada i dobar odnos sa sindikatima u proizvodnji baterija, ostaje nejasno koliko su materijali bili nabavljeni na održiv način čak i ako se baterije recikliraju u Evropi. Rasprava je time povezala pitanje reciklaže sa dokazivanjem porekla sirovina kroz ceo tok—od rudnika do finalnog proizvoda.
Dodatni signal o industrijskoj spremnosti pojavio se kroz slučaj kompanije Northvolt. Podnošenje zahteva za bankrot švedske baterijske kompanije otvorilo je pitanje koliko brzo Evropa može da podrži tranziciju kada se suoči s operativnim poteškoćama. Poliscanova je navela da neuspeh može biti deo inovacija, ali da su potrebni vreme, strpljenje i industrijska podrška kako bi se skalirale aktivnosti.
U njenom obrazloženju istaknuto je da nedostatak vremena i podrške za transfer tehnologije doprinosi tome da Evropa zaostaje u odnosu na konkurente. Time se problem ne svodi samo na dostupnost sirovina već i na sposobnost evropske industrije da apsorbuje tehnologije i pretvori ih u stabilne proizvodne lance.
Konačno, panelisti su zaključili da prelazak ka transportu sa nultim emisijama zavisi od pouzdanog i etičkog lanca snabdevanja kritičnim sirovinama. Iako su zabeleženi pomaci u obradi baterija i reciklaži, ostaju izazovi oko izvora sirovina i skaliranja operacija radi konkurentnosti na globalnom nivou. U raspravi su kao ključni elementi izdvojeni potreba za strateškim partnerstvima i izgradnjom infrastrukture koja može pratiti tempo rasta potražnje do 2040.
