Jedan od ključnih problema leži u kontroli obrade i rafinacije sirovina, a ne u samom vađenju. Na primer, Evropa zavisi više od 90% u pogledu trajnih magneta retkih zemalja, više od 85% za hemikalije litijuma potrebne za baterije i oko 70% kada je reč o rafinaciji kobalta. Ova zavisnost naglašava potrebu za razvojem lokalnih kapaciteta obrade, dok su trenutna politika i regulative usmerene na simboličnu domaću proizvodnju.
Usvajanje Zakona o kritičnim sirovinama predstavlja značajan korak napred, postavljajući ciljeve za domaću ekstrakciju i obradu. Međutim, postoje strukturne prepreke koje otežavaju realizaciju ovih ambicija. Fragmentacija vlasti, dugi rokovi dobijanja dozvola koji se kreću između 7-10 godina u Evropi naspram 2-4 godine u Severnoj Americi, kao i nesklad između dostupnog kapitala i rizika povezanog sa dugoročnim projektima dodatno komplikuju situaciju.
U narednim godinama očekuje se značajan rast potražnje za kritičnim materijalima. Na primer, potražnja za hemikalijama litijuma mogla bi da poraste između 6-8 puta do 2035. godine, dok se očekuje dvostruko povećanje potražnje za magnetima retkih zemalja. Da bi se zadovoljila čak i delimična potražnja, potrebno je investirati između 400-500 milijardi evra u kapacitete vađenja, obrade i reciklaže u Evropi.
Evropa ne mora postati svetska sila u rudarstvu; umesto toga, treba da postane moćna u sistemu materijala. To podrazumeva izgradnju kapaciteta kako na gornjim tako i na srednjim nivoima lanca snabdevanja, prioritizaciju domaće obrade i usklađivanje finansiranja sa strateškim rizicima. Bez rešavanja ovih institucionalnih kontradikcija, svaka nova strategija može ponovo dovesti do iste situacije: snažne analize bez adekvatne realizacije i rastuće zavisnosti maskirane kao otpornost.
